Stara kuća begovske porodice Šahmanović bila je najlepša u celom kraju, ali u njoj nije bilo dečijeg plača, a ni smeha. Hatidža-hanuma, glava kuće otkad joj je muž umro, živela je samo za jedno – da dobije unuka, naslednika prezimena. Njen sin Edin oženio je prelepu Amru, devojku iz poštene kuće, vrednu i poslušnu. Prve godine braka bile su srećne, ali kako je vreme odmicalo, a kolevka ostajala prazna, Hatidžino lice postajalo je sve mračnije, a jezik sve oštriji.
Svakog jutra, Hatidža bi dočekivala Amru istim pitanjem: “Ima li šta novo?” Kad bi Amra samo tužno odmahnula glavom, svekrva bi počela sa uvredama. “Hranim te pet godina, a ti ništa! Jalova si, ženo! Suva grana koja ne rađa plod treba da se seče i baci u vatru. Šta će mi snaja koju samo gledam? Lepota se ne jede, dete, lepota vene. Meni treba krv, treba mi loza!”
Amra je pila sve moguće čajeve, išla hodžama i lekarima, postila i klanjala, ali Boga nije umolila. Edin, njen muž, bio je dobar čovek, ali mekog srca i pod potpunom kontrolom majke. Voleo je Amru, ali nije smeo da pisne pred Hatidžom. Kad bi majka napadala Amru za ručkom, Edin bi gledao u tanjir, ćuteći kao zaliven, dok su Amrine suze kapale u supu. Ta njegova tišina bolela je Amru više od svekrvinih reči.
Peta godina braka donela je presudu. Hatidža je odlučila. Jedne kišne jeseni, dok je vetar zavijao oko kuće, bacila je Amrin kofer pred vrata. “Kupi se!” vrisnula je. “Dosta sam te trpela! Našla sam Edinu drugu, zdravu i jedru, iz sela preko brda. Ta će mi roditi petoro, a ti idi odakle si došla. Neću da mi se loza ugasi zbog tvoje utrobe!”
Amra je stajala na kiši, mokra do kože. Gledala je u prozore kuće u kojoj je ostavila mladost. Gledala je u Edina koji je stajao iza zavese, bled kao krpa, i nije izašao da je zaštiti. Nije izašao da kaže: “Ne dam je, volim je makar nemali nikog.” To je bio kraj. Amra je podigla glavu, obrisala kišu i suze s lica, i rekla tiho, više za sebe: “Nek vam je Bog na pomoći. Ja odlazim čista, a vi vidite kako ćete sa svojom savešću.”
Otišla je peške, noseći samo ono što je imala na sebi. Hatidža je slavila. Već sledećeg meseca, u kuću je dovela novu mladu, Sabinu. Bila je to krupna, rumena devojka. Svadba je bila velika, pucalo se, pevalo. Hatidža je blistala: “Evo, sad će kuća procvetati!” Ali, meseci su prolazili. Sabinin stomak je ostajao ravan. Prošla je godina, pa dve. Ni sa novom ženom nije bilo dece.
Hatidža je počela da sumnja. Naterala je sina da ode kod najboljeg lekara u Sarajevo, krišom, da niko ne zna. Kad se Edin vratio, doneo je papir. Ušao je u majčinu sobu, bacio nalaz na sto i zaplakao. Nije bilo do žena. Bilo je do njega. Edin je bio taj koji nije mogao da ima decu.
Hatidža je prebledela. Uzela je papir, zgužvala ga i bacila u peć. “O ovome ni reči!” naredila je. “Niko ne sme da zna da je Šahmanovićeva krv slaba. Sramota bi nas pojela.” Oterala je i drugu snaju, izmislivši da je ona kriva, da je “loša i bezobrazna”. Edin je posle toga potpuno propao. Odao se piću, kopnio je od tuge i krivice prema Amri, i na kraju, posle tri godine, srce mu je puklo od žalosti. Umro je u snu, ostavivši majku samu u onoj velikoj, hladnoj kući.
Prošlo je deset godina od one noći kad je Amra oterana. Hatidžina kuća je oronula. Korov je rastao u avliji gde su trebala da se igraju deca. Starica je ostala potpuno sama, bolesna i zaboravljena. Komšije su je izbegavale jer je bila zla, a rodbina se razbežala. Došao je Bajram. Iz svake kuće u mahali širio se miris baklave, čula se graja unučadi koja ljube ruke dedama i nanama. Samo je Hatidžina kapija bila zatvorena, a prozori mračni.
Sedela je u kuhinji, jedući koru suvog hleba umočenu u čaj. Gledala je u praznu stolicu gde je nekad sedeo Edin, i u onu gde je sedela Amra. Savest, taj najgori gost, došla je po naplatu. “Bože,” šaputala je starica, “kaznio si me samoćom jer sam ja kaznila nedužnu.” U tom trenutku, začuo se zvuk automobila. Neko je stao pred kapiju.
Iz crnog, sjajnog automobila izašla je žena u elegantnom kaputu, sa svilenom maramom oko vrata. Hodala je uzdignute glave, sigurna u sebe, preskačući bare u avliji koje Hatidža više nije imala snage da sanira. Starica je žmirkala kroz prljav prozor. Mislila je da je neka gospođa iz opštine ili možda neka daleka rođaka koja je zalutala. Ali kad je žena prišla vratima i skinula sunčane naočare, Hatidža je ispustila šolju iz ruke. Čaj se prosuo po stolu, ali ona to nije ni osetila.
Bila je to Amra. Ali ne ona Amra koja je pognute glave otišla u kišnu noć. Ova žena je zračila snagom i lepotom. Lice joj je bilo sveže, bez onih podočnjaka od plakanja, a oči su joj sijale nekim posebnim mirom. Hatidža je drhtala kao prut. Nije znala da li da beži ili da otvori. Vrata su se otvorila pre nego što je stigla da odluči. “Bajram šerif mubarek olsun, Hatidža-hanuma,” rekla je Amra mirno, spuštajući kesu sa kafom, šećerom i kutijom baklave na sto.
“A… Amra?” procaudila je starica, hvatajući se za ivicu stola da ne padne. “Otkud ti? Šta ćeš ovde?” Amra je pogledala po sobi. Videla je paučinu, hladnu peć i bedu u kojoj je nekad moćna begovica živela. Nije bilo likovanja u njenom pogledu, samo žaljenje. “Čula sam da si sama,” rekla je Amra. “Došla sam da obiđem kuću u kojoj sam ostavila mladost. I da ti donesem miloštu za Bajram. Red je.”
Hatidža je htela nešto da kaže, da se odbrani, ali reči su joj stale u grlu. U tom trenutku, začuo se dečiji glas iz dvorišta: “Mama! Mama, tata pita hoćemo li dugo, seka plače u kolima!” Hatidža se zaledila. Pogledala je prema vratima. U sobu je utrčao dečak od nekih sedam-osam godina, crne kose i krupnih, pametnih očiju. Bio je slika i prilika lepote.
“Evo, sine, sad će mama,” rekla je Amra blago, pomilovavši dečaka po kosi. Hatidža je gledala u dete kao u priviđenje. Srce joj je lupalo kao da će iskočiti. “To je… tvoj sin?” upitala je jedva čujno. Amra je klimnula glavom. “Jeste. To je moj Tarik. A u kolima me čekaju muž i mala Lejla. Bog mi je dao punu kuću, Hanuma. Dao mi je onoliko koliko sam suza prolila.”
Hatidža je pala na stolicu. Istina ju je udarila jače od malja. Sve ove godine se tešila lažima da je Amra bila ta koja ne valja, iako je znala za nalaz lekara. Ali videti to svojim očima… Videti da je “jalova grana” procvetala čim se makla iz njene kuće, dok se njena loza ugasila njenom krivicom, bilo je nepodnošljivo. “Znači… nisi ti bila…” mucala je starica, pokrivajući lice rukama.
“Nisam, Hanuma,” rekla je Amra tiho, ali oštro. “Nisam ja bila jalova, nego tvoja mržnja. Oterala si me da bi sačuvala ponos, a sahranila si sreću svog sina. Edin bi danas bio živ da si nas pustila da živimo. Voleo bi ovo dete kao svoje, usvojili bismo, snašli bismo se… Ali tebi je prezime bilo važnije od insana (čoveka).”
Amra je uzela sina za ruku. “Hajde, Tarik, idemo. Tata čeka.” Na vratima se okrenula još jednom. “Nisam došla da se svetim. Došla sam da vidiš da Bog ne zaboravlja. Oprostila sam ti, Hatidža, zbog svog mira. Ali ti sa svojom savesti moraš sama da prenoćiš.”
Vrata su se zatvorila. Zvuk automobila se utišao niz mahalu. Hatidža je ostala u tišini, okružena duhovima prošlosti. Gledala je u onu kutiju baklave na stolu, jedini poklon koji je dobila za praznik. Uši su joj zvonile od dečijeg smeha koji nije pripadao njenoj kući. Shvatila je, prekasno, da nije Amra bila suva grana. Suva grana je bila ona, Hatidža, koja je svojom rukom odsekla koren sopstvene sreće. Zaplakala je glasno, kajući se, ali zidovi prazne kuće nisu umeli da uteše.