Dan nakon sahrane njenog oca Milana, Gordana je sedela u velikoj dnevnoj sobi njihove porodične kuće na Dedinju. Bila je obučena u crninu, ali njeno lice nije odavalo tugu, već hladnu odlučnost. Naspram nje, na ivici fotelje, sedela je Verica, njena maćeha. Verica je bila tiha žena, uvek negde u pozadini, sa blagim osmehom koji je Gordanu izluđivao. Gordana ju je prezirala od prvog dana kada ju je otac doveo u kuću, pet godina nakon smrti majke. Za Gordanu, Verica je bila samo “sponzoruša”, žena koja je došla na gotovo, da uživa u očevom novcu i luskuzu.
“Verice,” počela je Gordana oštrim tonom, ne nudeći joj ni kafu. “Mislim da je vreme da budemo iskrene. Tata je mrtav. Ova kuća, firma, sve pripada meni. Ja sam jedini naslednik. Ti ovde nemaš ništa. Nikad nisi ni imala, osim onoga što ti je tata kupovao.”
Verica je podigla pogled. Oči su joj bile crvene od plakanja. Nije bilo besa u njima, samo duboka tuga. “Gordana, dušo… znam da me nikad nisi volela. Ali ja sam volela tvog oca. I volela sam tebe, kao svoje dete.” “Ne zovi me ‘dušo’ i ne pominji ljubav!” presekla ju je Gordana, lupivši šakom o sto. “Glumila si savršenu ženu zbog para. Videla sam kako te tata oblači, kako ti kupuje nakit. Ali zabava je gotova. Imaš rok do sutra ujutru da se iseliš. Spakuj svoje krpice i idi tamo odakle si došla.”
Gordana je očekivala svađu. Očekivala je da će Verica tražiti deo imovine, da će pretiti advokatima, da će pokazati svoje “pravo lice”. Ali Verica nije rekla ni reč. Samo je klimnula glavom, ustala i tiho otišla u svoju sobu. Celu noć se iz te sobe nije čulo ništa osim škripe ormara i tihih jecaja. Gordana je spavala mirno, osećajući trijumf. Konačno će kuća biti samo njena, čista od “uljeza”.
Ujutru, kada je Gordana sišla, Verice više nije bilo. Njene stvari su nestale. Na velikom trpezarijskom stolu stajala je samo jedna obična, ishabana kutija od cipela, oblepljena selotejpom. Pored nje je bio ključ od kuće. Gordana se nasmejala prezrivo. “Verovatno je ostavila neku jeftinu bižuteriju koju nije htela da nosi,” pomislila je.
Prišla je stolu i otvorila kutiju, spremna da sve baci u đubre. Ali unutra nije bio nakit. Unutra su bili papiri. Gomila papira, starih priznanica, ugovora i jedna sveska sa tvrdim koricama. Na vrhu je stajalo pismo sa Gordaninim imenom. Radoznalost je pobedila. Gordana je uzela pismo i počela da čita. Već nakon prve rečenice, noge su joj klecnule i morala je da sedne.
Pismo je počinjalo rečima: “Draga moja Gordana, oprosti što ti ovo pišem, a nisam ti rekla u lice. Tvoj otac me je zakleo na ikoni Svetog Nikole da ti nikada ne kažem istinu dok je on živ, da ne bi srušio sliku o sebi u tvojim očima. Ali sada, kada njega nema, a ti me teraš, moraš da znaš.”
Gordana je drhtavim rukama prevrtala papire u kutiji. Bili su to ugovori o prodaji. Ugovor o prodaji stana u Novom Sadu – Vericinog stana. Ugovor o prodaji deset hektara zemlje u Vojvodini – Vericine dedovine. Priznanice od zalagaonice za zlatni nakit – Vericin porodični nakit. I na kraju, štos platnih listića na Vericino ime iz agencije za čišćenje stanova, datiranih unazad deset godina.
“Tvoj otac je bankrotirao pre deset godina, Gordana,” pisalo je dalje u pismu. “Firma je propala zbog kockarskih dugova. Hteo je da se ubije od sramote. Ja sam ga sprečila. Dogovorili smo se da ti ne kažemo ništa, da ne prekidamo tvoje studije u inostranstvu i tvoj bezbrižan život. Sve što si trošila ovih godina – tvoj stan u Londonu, tvoja kola, tvoje skupe haljine – sve je to plaćeno novcem od moje prodatih nekretnina i mojim radom. Čistila sam tuđe kuće noću, dok si ti mislila da idem na jogu, samo da bi ti mislila da je tata i dalje uspešan biznismen.”
Gordana je ispustila pismo. Soba je počela da se vrti. Godinama je Vericu zvala “parazitom” i “sponzorušom”, a ta žena je zapravo prodala sve što je imala, do poslednje kašike, i ribala tuđe toalete da bi Gordana mogla da živi kao princeza i da bi sačuvala očev ponos. Verica nije trošila očev novac – Verica ih je izdržavala.
Gordana je vrisnula. Bio je to krik ranjene zveri. Zgrabila je ključeve od kola i izletela iz kuće kao bez duše. Vozila je ka autobuskoj stanici, moleći Boga da nije kasno, da Verica nije već otišla negde daleko, u nepovrat. Plakala je tako jako da je jedva videla put. Sećala se svakog prekog pogleda, svake uvrede koju je uputila toj svetoj ženi.
Našla ju je na peronu, kako sedi na onom istom starom koferu, držeći u ruci sendvič. Verica je izgledala tako sitno, tako umorno. Kada je videla Gordanu kako trči ka njoj, uplašila se, misleći da je došla da joj uzme i to malo stvari.
Ali Gordana je pala na kolena pred njom, tu, na prljavom betonu autobuske stanice, pred stotinama ljudi. Zagrlila je Vericine noge i počela da jeca. “Oprosti mi! Oprosti mi, majko! Nisam znala… bila sam slepa! Oprosti mi, molim te!”
Verica je zaplakala. Spustila je ruku na Gordaninu kosu i pomilovala je, onako kako bi to uradila prava majka. “Ustani, dete. Nemaš šta da praštaš. Sve sam to radila iz ljubavi.” Gordana je tog dana odvela Vericu kući. Ne kao maćehu, već kao majku. Kuća na Dedinju je ubrzo prodata. Vratile su dugove. Kupile su manji stan i živele skromno, ali Gordana je često govorila da nikada nije bila bogatija nego sad, kada je naučila šta znači žrtva i bezuslovna ljubav.