Avlija gazde Jove, najbogatijeg domaćina u tri sela, bila je puna svatova, ali vazduh je bio težak i zagušljiv, uprkos muzici. Jovo je ženio sina jedinca, Milana, ali ne onako kako je hteo. Milan je izabrao Danicu, siroče bez oca i majke, devojku lepu kao vila, ali siromašnu kao crkveni miš.
Jovo je pristao na svadbu teška srca, samo zato što je Milan pretio da će pobjeći u svet. Ali Jovo je bio čovek koji je voleo dukat više od duše. Celog dana je merio Danicu prezrivim pogledom, tražeći joj manu, dok je ona sedela pognute glave, u venčanici koju je sama sašila od starog platna.
Došao je trenutak “prikazivanja darova”, stari običaj gde se pokazuje šta mlada donosi u kuću. Muzika je stala. Jovo je izašao na sredinu, crven u licu od vina i besa koji je dugo kuvao.
“Da vidimo!” zagrmeo je Jovo. “Da vidimo čime će nas snajka obogatiti! Da vidimo taj miraz!”
Danica je ustala, drhteći kao prut. Njene kume su iznele dva zavežljaja. U njima su bili peškiri, veženi jastuci i posteljina. To je bilo sve što je imala. Sve što su njene vredne ruke stvorile noćima uz sveću.
Jovo je prišao zavežljajima. Gurnuo ih je čizmom. “Krpe?” viknuo je, da su se gosti zaledili. “Samo krpe?! U moju kuću, gde se jede iz srebrnih tanjira, ti donosiš krpe?”
“Oče, nemoj…” krenuo je Milan, ali ga je Jovo odgurnuo.
“Ćuti ti! Zaslepljen si!” okrenuo se ka Danici. “Mislio sam da ti je onaj tvoj ujak ostavio bar nešto! Bar kravu! A ti dolaziš gola i bosa da mi jedeš imanje?”
Jovo je uzeo jedan veženi jastuk i bacio ga u blato. “Nema svadbe! Čujete li me? Razlaz! Neće meni sirotinja zatrti lozu! Nosi ove krpe i vraćaj se u svoju udžericu!”
Danica je briznula u plač, pokrivši lice rukama. Sramota je bila neizdrživa. Dvesta ljudi je gledalo u nju. Milan je stao uz nju, ali Jovo je bio gospodar imanja i reči. Svatovi su počeli nelagodno da se meškolje, neki su već kretali ka kapiji.
I tada, u toj mučnoj tišini, čuo se zvuk. Težak, strugav zvuk, kao da neko vuče kamen po kaldrmi. Svi su se okrenuli ka velikoj drvenoj kapiji.
Kroz kapiju je ulazio Luka. Bio je to seoski prosjak, čovek bez godina i imena, zarastao u bradu, u dronjcima koji su visili sa njega. Svi su ga terali, svi su ga zvali “ludim Lukom”.
Ali Luka danas nije prosio. Bio je pogrbljen, znojav, i vukao je nešto iza sebe. Vukao je staru, tešku, drvenu škrinju, okovanu zarđalim gvožđem i prekrivenu skorelim blatom. Zvuk škrinje koja dere zemlju parao je uši.
Luka je vukao škrinju do same sredine avlije, ostavljajući dubok trag u prašini. Stao je tačno ispred besnog gazde Jove i uplakane Danice. Disao je teško, kao kovački meh.
“Šta hoćeš ti, skitnice?” zaurlao je Jovo. “Zar nemam dovoljno sramote danas, nego si i ti došao da prosiš? Gubi se dok nisam pustio pse!”
Luka se polako ispravio. Ispod prljave, slepljene kose, njegove oči su sevnule nečim što nije bilo ludilo. Bilo je to dostojanstvo. Nije pogledao Jovu. Pogledao je Danicu.
“Nisam došao da prosim, gazda,” rekao je Luka, a glas mu je bio hrapav i dubok, glas čoveka koji dugo nije govorio. “Došao sam da vratim dug.”
“Kome ti duguješ, nesrećo?” smejao se Jovo.
“Njoj,” pokazao je Luka prljavim prstom na Danicu. “Pre deset godina, kada sam došao u ovo selo, svi ste me gađali kamenjem. Svi ste me terali da spavam u štali sa svinjama. Samo je jedno dete… jedna mala devojčica… svaki dan, krišom od ujaka, donosila meni pola svog ručka. Zimi mi je donela očev stari gunj da se ne smrznem.”
Danica ga je gledala kroz suze, prepoznavši u tom bradatom licu onog “čiku” koga je kao dete hranila iza ambarova.
“Rekla si mi tada,” nastavio je Luka, “da nemaš nikoga. E pa, imaš mene.”
Sagnuo se i teškom mukom podigao poklopac škrinje. Šarke su zaškripale.
U avliji je nastao muk. Škrinja nije bila puna dronjaka. Bila je puna do vrha. U njoj su sijali stari, teški dukati. Zlatnici, srebro, nakit koji je izgledao kao da je izvađen iz zemlje. Bilo je tu bogatstvo kakvo Jovo nije video ni u snovima.
Svatovi su zinuli. Jovo je prebledeo, a oči su mu se raširile od pohlepe i šoka.
“Ovo je moje,” rekao je Luka mirno. “Našao sam ovo pre dvadeset godina, u planini, u jednoj pećini gde sam se krio od oluje. Čuvao sam ga. Nisam ga trošio, jer šta će meni zlato? Meni treba samo parče hleba i sunce.”
Gurnuo je škrinju nogom prema Danici.
“Ovo je tvoj miraz, ćeri,” rekao je glasno. “Neka vide svi. Neka vidi ovaj gazda da ti nisi sirotinja. Ti si najbogatija u selu, jer imaš srce. A ovo zlato… to je samo kamenje koje sija.”
Jovo je, kao omađijan, krenuo rukom ka zlatu. “Pa ovo je… ovo menja sve… kume, svirajte!”
Ali Luka ga je udario po ruci, brzo kao zmija. “Ne diraj!” zagrmeo je prosjak.
Okrenuo se Danici i Milanu. “Uzmi ovo, dete. I idi. Idi odavde. Ne ostaj u kući čoveka koji te je hteo oterati zbog jastuka. Sagradi svoju kuću. Budi svoja gazdarica.”
Milan je čvrsto uhvatio Danicu za ruku. Pogledao je oca, koji je balavio nad zlatom, i shvatio kakav je to čovek. “Idemo, Danice,” rekao je. “Luka je u pravu.”
Mladoženja i mlada su izašli iz avlije, a za njima je išao prosjak, ostavljajući Jovu samog u blatu, pored prevrnutog jastuka, poniženog pred celim selom, shvatajući da je upravo izgubio sina zbog pohlepe koju ni puna škrinja zlata ne bi mogla da nahrani.