U selu Gornja Dobrinja, tamo gde su zime oštre a ljudi još oštriji, živela je Bosa. Bila je to žena krupna, jaka, sa rukama kao lopate i glasom od kojeg se tresla šindra na krovu. Bosa je rano ostala udovica i sama podigla sina Milana, čuvajući imanje “muškom rukom”. Kad se Milan oženio Vericom, sitnom i tihom devojkom iz susednog sela, Bosa nije bila srećna. “Nije ona za našu kuću, slabašna je, nema miraz,” gunđala je Bosa, ali je morala da prihvati volju sina jedinca. Ipak, rešila je da od Verice napravi “rednu ženu” ili da je otera.
Verica je radila od jutra do mraka. Ustajala je u četiri da namiri stoku, mesila hleb, prala na reci, dok je Bosa sedela na tremu, pila kafu i komandovala. “Tanji ti je hleb nego juče! Nisi dobro oprala košulju, vidi se fleka! Nesposobna si!” siktala je svekrva. Verica je ćutala i trpela, ljuljajući malog Jovana u bešici, nadajući se da će se Bosa smekšati kad vidi unuka. Ali srce svekrve bilo je tvrđe od kamena.
Tog kobnog decembarskog dana, klala su se svinja. Posla je bilo preko glave. Topila se mast, pravili su se čvarci. Bosa je, kao glavna domaćica, mešala veliku kazančinu s mašću u dvorištu, dok je Verica trčala tamo-vamo donoseći drva i vodu. Bosa je na ruci, na debelom prstu, nosila veliku zlatnu burmu, jedinu uspomenu na pokojnog muža. Tom burmom se ponosila više nego imanjem. U jednom trenutku, Bosa je skinula burmu jer joj je smetala dok soli meso i stavila je na simsu prozora, pored tegle sa paprikom.
Kad se posao završio i mrak pao, Bosa je posegnula rukom ka prozoru. Burme nije bilo. Prevrnula je teglu, pomerila krpe. Ništa. Krv joj je udarila u glavu. Uletela je u kuću kao furija. “Gde je?! Gde si je sakrila, gujo?!” urlala je na Vericu koja je u kuhinji povijala dete. Verica se sledila. “Šta, majko? O čemu pričate?”
“Moja burma! Zlatna! Videla sam te kako se šunjaš oko prozora! Ukrala si je! Hoćeš da je prodaš pa da bežiš, je li? Došla si gola i bosa u moju kuću, pa bi sad mojim zlatom da se kitiš!” Bosa je dohvatila Vericu za kosu i počela da je trese. Dete je vrištalo. Verica je plakala: “Nisam, majko, kune vam se, nisam ni videla burmu! Bog mi je svedok, nisam!”
U sobu je ušao Milan, umoran i prljav od posla. “Šta je ovo, bre? Šta se derete?” Bosa je pustila Vericu i okrenula se sinu, glumeći žrtvu. “Eto ti tvoje žene! Ukrala mi je očevu burmu! Onu što mi je na venčanju stavio! Hoće da me opljačka u rođenoj kući! Jel’ to hvala što sam je primila? Što je hranim?” Milan je pogledao Vericu. Bio je dobar čovek, ali slab. Majka mu je bila zakon. “Verice, ako si uzela, vrati…” rekao je tiho.
“Milane, kako možeš da poveruješ?! Pa znaš me!” jecala je Verica, padajući na kolena. “Pretražite me! Pretražite celu kuću! Nisam uzela!” Bosa je frknula. “Sakrila je ona to negde napolje! Znam ja takve! Lopovska je to krv! Milane, biraj! Ili ona, ili ja! Ja s lopovom pod istim krovom neću da noćim! Ako ona ostane, ja idem u štalu da spavam!”
Milan je bio stateran u ćošak. Pogledao je majku koja je disala teško, držeći se za srce, i ženu koja je grlila dete. Strah od majčine kletve bio je jači od ljubavi. “Pakuj se,” rekao je Verici, ne gledajući je u oči. “Idi kod svojih dok se ovo ne reši.” Verica nije mogla da veruje. “Milane… napolju je mećava… noć je…”
“Napolje!” zagrmela je Bosa. “I dete vodi! Neću da mi lopovsko dete plače u kući!” Verica je ustala. Nije uzela ništa od svojih stvari. Samo je umotala malog Jovana u debeli šal, obula gumene čizme i izašla na vrata. Sneg je vejao kao da nebo plače. Vetar je šibao lice.
Stajala je trenutak u avliji, gledajući u osvetljene prozore kuće u kojoj je ostavila mladost i zdravlje. Videla je Bosu kako navlači zavesu. Videla je Milana kako sipa rakiju, pognute glave. Osetila je bol u grudima jači od mraza. “Neka vam Bog sudi,” šapnula je u vetar i krenula peške kroz smetove ka selu svojih roditelja, udaljenom pet kilometara.
Prošle su godine. Bosa je ostala pobednik. Oterala je “kradljivicu”. Milan se propio od tuge, nikad se više nije oženio. Verica se nije vratila. Čulo se da je otišla u grad, da radi u nekoj fabrici, da se muči. Bosa je svakog dana proklinjala snaju, ubeđena da njena burma krasi Vericinu ruku negde daleko. Ali istina ima čudan običaj da ispliva na površinu, ponekad na najbizarniji način.
Godine su pojele Bosinu kuću. Milan je umro pre tri zime, tiho, od “tuge i rakije”, kako su seljaci govorili. Sahranila ga je sama, jer Verica i Jovan nisu došli – nisu ni znali. Bosa je ostala sama kao panj u šumi. Snaga ju je izdala, leđa su se savila do zemlje, a niko joj nije otvarao kapiju. Jednog prolećnog dana, rešila je da raspremi podrum. Našla je staru drvenu kacu sa mašću, onu zaboravljenu, od pre petnaest godina, koja je užegla i potamnela. “Napraviću sapun,” pomislila je starica, “da se ne baci.”
Ložila je vatru u dvorištu, na istom onom mestu gde je nekad topila čvarke i oterala snaju. Dok je presipala vrelu, smrdljivu tečnost iz kace u veliki bakarni kazan, čula je zvuk. Cing! Nešto metalno je udarilo o dno kazana. Bosa je stala. Srce joj je zalupalo. Uzela je drvenu varjaču i polako zagrebala po dnu.
Izvadila je grumen masti u kojem je nešto sijalo na suncu. Kad je obrisala masnoću o svoju prljavu pregaču, noge su joj se odsekle. Na dlanu joj je stajala njena zlatna burma. Isti onaj prsten zbog kojeg je uništila život sinu i oterala unuče u mećavu. Setila se… Tog dana su joj ruke bile masne. Prsten je bio labav. Mora da je skliznuo sa prsta pravo u kacu dok je mešala mast, a da u onoj žurbi nije ni osetila. Mast se stegla i sakrila tajnu punih petnaest godina.
Bosa je ispustila krik koji je uplašio ptice na grani. Pala je na zemlju, u prašinu, stežući prsten krvnički. “Verice! Milane! Joj, šta sam uradila!” urlala je, čupajući svoju sedu kosu. Ali avlija je bila pusta. Odgovorila joj je samo promaja koja je lupala vratima prazne štale. Nije Verica bila lopov. Bosa je bila dželat svoje porodice.
Saznala je preko nekih žena na pijaci da Verica živi u varoši, da radi kao kuvarica i da je Jovan završio školu. Bosa je, onako prljava od čađi i izbezumljena od bola, uhvatila prvi autobus. Morala je da skine ovaj teret sa duše pre nego što umre. Našla je njihovu malu kuću sa belom fasadom i cvećem na prozorima.
Kad je Verica otvorila vrata, nije odmah prepoznala pognutu staricu ispred sebe. Bosa je drhtavom rukom pružila prsten. “Uzmi, kćeri… Uzmi, tvoje je. Našla sam ga… U masti je bio sve ove godine. Oprosti mi, gujo sam bila, oči nisam imala. Vrati mi se, kuća je prazna, sve ću ti prepisati…” Suze su joj pravile brazde kroz čađ na licu.
Verica je gledala u prsten, pa u Bosu. Nije bilo besa u njenim očima, samo beskrajna hladnoća i tuga. Iza Vericinih leđa pojavio se visok, lep momak – Jovan. Bio je slika i prilika pokojnog Milana. Bosa je jecnula i htela da ga zagrli, ali on se povukao korak unazad, gledajući babu kao stranca.
“Taj prsten,” rekla je Verica mirno, ne pruživši ruku da ga uzme, “zadrži, Boso. Trebaće ti za sahranu. Meni ne treba. On me je koštao muža, a mog sina oca. Da si ga našla pre deset godina, možda bi Milan bio živ. Sad je kasno. Nosi to zlato i idi. Mi smo svoje bogatstvo stekli bez tebe, poštenim radom.”
Zatvorila je vrata. Bosa je ostala na ulici, sama sa svojim “blagom” koje više nije vredelo ništa. Vratila se u pusto selo. Našli su je sledećeg jutra u onoj istoj kaci za mast, beživotnu. Srce joj je prepuklo od kajanja. U ruci je toliko jako stezala burmu da su morali da joj lome prste da bi je izvadili. Sahranili su je sa tim zlatom, jer ga niko od rodbine nije hteo. Selo i danas priča da noću, kad duva vetar, iz Bosine puste kuće čuje se zveket zlata i plač žene koja je kasno shvatila da je jezikom posekla sopstvenu sreću.