U staroj bosanskoj kući na Vratniku, živjeli su Emir i njegova mlada žena Lejla. Njihova ljubav bila je u početku kao iz pjesme – čista, jaka, puna smijeha. Lejla je bila djevojka zlatne kose i srca mekog kao pamuk. Svi su im zavidjeli na sreći, osim jedne osobe. Emirova majka, Fata, nije mogla podnijeti da njen sin jedinac nekoga voli više od nje. Fata je bila teška žena, crnih očiju u kojima je uvijek gorjela neka tiha vatra nezadovoljstva. Gledala je kako Emir češlja Lejlu, kako joj donosi cvijeće, i u njoj je raslo zlo.
Jednog petka, dok su Emir i Lejla bili u čaršiji, Fata je primila u kuću staru nenu iz susjednog sela, poznatu po “zapisima” i pravljenju smutnje. Fata joj je dala Lejlinu maramu i grumen zemlje sa mezarja. “Učini da mu omrzne,” šaptala je Fata, gurajući starici dukate u ruku. “Učini da je ne može gledati očima, da mu smrdi kao lešina, da bježi od nje kao od kuge.”
Starica je napravila mali, crni zavežljaj. Umotala je dlaku, konce i zemlju u krpu, zavezala devet čvorova i šaptala riječi koje ljudsko uho ne treba da čuje. “Stavi ovo pod prag spavaće sobe,” rekla je. “Svaki put kad prekorači, ljubav će se pretvarati u mržnju.” Fata je to i učinila. Podigla je drvenu dasku praga, stavila “sihir” i vratila sve kako je bilo.
Te noći, promjena je bila trenutna i strašna. Kada je Emir ušao u sobu i pogledao Lejlu, umjesto ljubavi, osjetio je neopisivu mučninu. Lejla mu se nasmiješila, a on je osjetio bijes. “Skloni mi se s očiju!” povikao je prvi put u životu. Lejla je zaplakala, ne shvaćajući šta se desilo.
Dani su prolazili, a pakao je postajao sve gori. Emir je bježao iz kuće. Nije mogao jesti za istim stolom sa njom. Govorio joj je ružne riječi, vrijeđao je, iako mu se srce kidalo, neka nevidljiva sila mu nije dala drugačije. Lejla je kopnila. Od one vesele djevojke ostala je sjenka. Prestala je jesti. Oči su joj upale, lice posivilo. Doktori nisu znali šta joj je. Rekli su “sušica”, ali mahala je znala da je to tuga.
Fata je sve to gledala sa strane, tobože zabrinuta, kuhajući čajeve koje Lejla nije mogla piti. Nakon godinu dana takve patnje, Lejla je legla u postelju i više nije ustala. Umrla je tiho, jedne kišne noći, dozivajući Emirovo ime, dok je on sjedio u kafani, ne mogavši da uđe u rođenu kuću od neke težine u prsima. Kada su je iznosili, Fata je plakala najglasnije, krijući svoj grijeh pod crnom dimijom.
Prošlo je dvadeset godina. Emir se nikada više nije oženio. Živeo je sam sa majkom Fatom sve do njene smrti. Fata je umrla u teškim mukama, buncajući o nekim koncima i zemlji, ali Emir to nije razumeo, misleći da je to starosti. Nakon njene dženaze, ostao je sam u toj velikoj, hladnoj kući koja je mirisala na ustajali vazduh i prošlost.
Jednog proleća, Emir je odlučio da renovira kuću. Podovi su propali, daske su škripale. Krenuo je od spavaće sobe – one iste sobe u koju nije kročio dušom, već samo telom, decenijama. Kada je majstorima rekao da podignu stari drveni prag na ulazu u sobu, daske su se teško odvojile, trule i vlažne.
“Gazda, pogledaj ovo,” rekao je jedan majstor, pokazujući na nešto što je ležalo u prašini ispod grede. Emir je prišao. U paučini je stajao mali, crni zavežljaj, umotan u krpu koja je od vremena postala kruta kao kamen, obmotan crvenim koncem vezanim u čvorove. Emiru se sledila krv u žilama. Ruke su mu zadrhtale dok je uzimao taj predmet. Osetio je istu onu hladnoću i mučninu koju je osećao onih dana kada je mrzeo Lejlu.
Polako, kao da otvara bombu, razmotao je krpu. Unutra je bio pramen zlatne kose – Lejline kose. Komad njene haljine. I grumen zemlje pomešan sa smrvljenim kostima i noktima. Bio je to sihr. Crna magija. Zapis mržnje.
Emir je pao na kolena usred prašine i građevinskog šuta. Krik koji je izustio bio je gori od životinjskog. Sve mu je postalo jasno. Nije on mrzeo Lejlu. Nije on bio zver. Neko mu je to “namestio”. A taj neko je mogao biti samo jedna osoba – ona koja je imala pristup kući, ona koja je “čuvala” Lejlu dok je venula. Njegova rođena majka.
“Majko! Šta si to uradila, majko?! Ubila si mi dušu!” urlao je Emir, udarajući pesnicama o pod dok su majstori sklanjali pogled, prekrstivši se od straha. Shvatio je da je godinama živeo sa ubicom svoje sreće, da je ljubio ruku koja mu je uništila život.
Te večeri, Emir je otišao na mezarje. Kiša je rominjala. Pao je preko Lejlinog nišana, grleći hladan kamen. “Oprosti mi, ružo moja… Nisam znao… Nisam znao…” plakao je čovek koga je sudbina prevarila. Kažu da je Emir do kraja života svaki dan provodio na tom grobu. Kuću je prodao, jer u njoj nije mogao da spava od duhova prošlosti. Novac je dao sirotinji, tražeći oprost za grehe koje nije svojom voljom počinio, ali ih je nosio na duši kao najteži teret.