Sarajevo pamti Ibrahima, zvanog Ibro, kao jednog od onih starih, poštenih taksista. Vozio je legendarnog “Mercedesa” linijaša, uvek u ispeglanoj košulji, sa tespihom na retrovizoru. Ibro nije vozio da se obogati, vozio je da preživi i da pomogne. Znao je svakog prosjaka, svakog konobara, svaku rupu na asfaltu od Baščaršije do Ilidže.
Priča počinje jedne stravične novembarske noći pre tačno 25 godina. Padala je ledena kiša, ona sarajevska magla se spustila da se prst pred okom nije video. Ibro je završavao smenu, umoran, jedva čekajući toplu kafu. Prolazeći pored jedne autobuske stanice na periferiji, video je ženu kako maše. Bila je mokra do gole kože, držala se za stomak i plakala.
Ibro je stao. Žena je jedva ušla u auto. “Molim vas… bolnica… pukao mi je vodenjak,” jecala je žena. “Ali nemam novca, muž mi je na ratištu, autobusa nema…” Ibro je samo pogledao u retrovizor. Video je strah i bol u njenim očima. “Sestro, kakve pare? Ko spominje pare?” rekao je Ibro i ubacio u brzinu. “Drži se, stižemo za deset minuta, makar letjeli!”
Vozio je kao Šumaher. Prolazio je kroz crvena svetla, trubio, borio se sa klizavim asfaltom. Žena je vrištala od bolova na zadnjem sedištu. “Samo diši! Diši! Još malo!” vikao je Ibro, znojeći se više od nje. Stigli su pred bolnicu “Koševo” u poslednjem trenutku. Ibro je istrčao, uzeo ženu u naručje i uneo je na hitni prijem. Dok su je sestre preuzimale, žena ga je uhvatila za rukav. “Kako da vam vratim? Kako da vas nađem?” Ibro se nasmejao, brišući kišu sa lica. “Vratićeš tako što ćeš roditi živog i zdravog insana. Nek je sa srećom!” Okrenuo se i otišao. Nikad je više nije video. Nije tražio ni hvala, ni novac. Za njega, to je bio samo još jedan utorak.
Prošlo je 25 godina. Ibro je ostario. Mercedes je odavno prodat. Žena mu je umrla, deca otišla u svet i zaboravila ga. Ostao je sam, sa malom penzijom i bolesnim srcem. Pre mesec dana, Ibro je pao na ulici. Hitna ga je odvezla u istu onu bolnicu “Koševo”. Dijagnoza: hitna ugradnja pejsmejkera i stenta. Operacija skupa, participacija ogromna za penzionera. Ibro nije imao taj novac.
Ležao je u bolničkom krevetu, gledajući u sivi plafon. “E moj Ibro,” mislio je. “Vozio si pola grada, a sad nema ko tebe da poveze do kuće. Izgleda da je ovo zadnja stanica.” Sestra je ušla u sobu. “Ibrahime, vizita. Dolazi doktor Enis, novi načelnik kardiologije. Budite fini, on je strog ali najbolji.”
Vrata su se otvorila. Ušao je mlad, visok čovek, ozbiljnog lica. Uzeo je Ibrin karton, pogledao ime, pa pogledao Ibra. Dugo ga je gledao. “Ibrahim Kovačević? Taksista?” pitao je doktor. “Bivši, doktore. Sad sam samo pacijent,” rekao je Ibro tiho. Doktor je zatvorio karton. Seo je na ivicu Ibrinog kreveta, što doktori retko rade. “Vozili ste belog Mercedesa 190? Onog sa tespihom na retrovizoru?”
Ibro se zbunio. “Jesam, sine. Pre mnogo godina. Otkud znaš?” Doktor Enis se nasmešio. Bio je to osmeh pun topline. “Znam, jer mi je majka pričala o tom Mercedesu celog života. Pričala mi je o jednoj olujnoj noći i taksisti koji je vozio kao lud da bi ja došao na ovaj svet živ.”
Ibro je gledao u mladog doktora, a srce mu je lupalo jače nego što bi smelo pred kardiologom. Slike te davne noći su mu proletele pred očima – kiša, vriska, klizav asfalt i onaj osećaj da se trka sa smrću. “Ti si…” Ibrova usta su se osušila. “Ti si ono dete? Ono što je vrištalo čim smo ušli u bolnički krug?”
Doktor Enis je klimnuo glavom, a oči su mu zasijale. “Ja sam, čika Ibro. Moja majka, rahmetli Azra, preselila je prošle godine. Ali dok je bila živa, svake godine na moj rođendan palila je sveću za ‘nepoznatog taksistu’. Govorila mi je: ‘Sine, da nije bilo njega i onog njegovog ludog Mercedesa, mi noćas ne bi slavili.’ Tražila vas je godinama, ali nije znala ni ime, ni prezime. Samo je zapamtila beli auto i tespih na ogledalu.”
Enis je ustao i natočio čašu vode starom taksisti. “Kada sam video vaš karton, i kada sam čuo sestre kako pričaju da ste stari taksista koji nema nikoga… srce mi je reklo. Morao sam da proverim.”
Ibro je obrisao suzu koja je krenula niz izborano lice. “E moj sine… A ja mislio došao kraj, nema ko čašu vode da mi doda. A vidi ti ovo… Allah namesti puteve kako niko ne može.” Zatim se Ibro setio. Pogledao je tužno u doktora. “Ali sine… doktore… džaba sve. Ja nemam para za ovu operaciju. Penzija mi je mala, prodao sam sve što sam imao kad mi je žena bolovala. Ne mogu ja ovo da platim.”
Doktor Enis se nasmejao i uhvatio Ibru za ruku. “Ibro, vi ne razumete. Ovaj račun je već plaćen. Plaćen je pre 25 godina, jedne kišne noći, kada ste stisnuli gas umesto kočnice. Kada ste rekli mojoj majci: ‘Nek je dete živo, lako ćemo za pare’.”
Enis je izvadio iz džepa olovku i potpisao otpusnu listu na kojoj je pisalo TROŠKOVE SNOSI KLINIKA. “Vi ste meni dali život, čika Ibro. Red je da ja vama vratim vaš. Operisaću vas sutra ujutru. I ne samo to. Dok se budete oporavljali, bićete moj gost. Imam veliku kuću, a moja deca… pa, red je da upoznaju čoveka zbog kojeg im otac postoji.”
Sutradan je operacija prošla savršeno. Ibro je dobio novo “srce”, ali je dobio i nešto mnogo važnije – porodicu. Kažu da danas, ako prođete Sarajevom, možete videti starog Ibru kako sedi u bašti jedne vile, pije kafu i igra se sa unucima doktora Enisa. I dalje nosi onaj stari tespih u džepu, kao podsetnik da se dobrota možda vozi sporim putevima, ali uvek stigne na odredište.