Pijaca je mirisala na svježe meso, zelje i proljećnu vlagu. Stajao sam ispred tezge sa suhomesnatim proizvodima, gledao kobasice koje vise kao nekada u mojoj radnji, i osjetio kako mi se u grudima steže nešto što nema veze sa godinama. Ruke su mi bile ispucale, kaput star, a cipele već dugo ne pamte nove đonove. Ali pogled mi je i dalje znao da prepozna dobar komad mesa.
„Deda, nemoj dirati ako nećeš kupiti“, rekao je mladi prodavac, jedva dvadeset godina stariji od moje unuke.
Nisam ni dirao. Samo sam gledao. U toj radnji sam nekada stajao ja. Bio sam mesar trideset godina. Ljudi su dolazili kod mene jer su znali da ih neću prevariti na gramaži. Sjećam se kako su me zvali „majstore“, kako su čekali u redu bez gunđanja. Sada stojim sa druge strane tezge i pokušavam da ne budem smetnja.
„Šta gledate tako?“, dodao je, glasnije. „Nemate para pa samo pravite gužvu.“
Neki su se nasmijali. Onaj tihi, podrugljivi smijeh koji ti kaže da si suvišan.
Osjetio sam miris sebe. Znoj, starost, kaput koji nosim godinama. Možda i mirišem drugačije nego nekada. Kad si mlad, mirišeš na sapun i ambiciju. Kad ostariš, mirišeš na vrijeme.
„Smrdi na starost“, dobacio je neko iza mene. „Pusti dedu da prođe.“
Ta rečenica me nije uvrijedila koliko me zaboljela. Jer starost nije smrad. Starost je godina rada, ustajanja prije svitanja, hranjenja tuđe djece kad njihovi očevi nisu imali. Starost je dlan koji je držao nož i znao koliko je mesa dovoljno da porodica ne ostane gladna.
Pogledao sam prodavca. U njegovim očima nisam vidio mržnju. Vidio sam neznanje.
„Radio sam ovaj posao duže nego što si ti živ“, rekao sam tiho.
On je slegnuo ramenima. „Pa što sad stojite tu?“
Dobro pitanje.
Stojim jer mi je sin rekao da ne dolazim često kod njega. „Staro ti je mjesto tamo“, kaže. Stojim jer mi je kuća prazna, a pijaca puna ljudi. Stojim jer želim da osjetim da još pripadam nečemu.
„Ako nemaš para, idi dalje“, ponovio je.
U džepu sam imao dovoljno samo za pola kile mesa. Mogao sam kupiti jeftinije kod drugog, ali došao sam baš ovdje jer sam htio da vidim kako rade danas.
„Daj mi pola kile“, rekao sam mirno.
Dok je mjerio, osjetio sam poglede na leđima. Kao da svi čekaju da pogriješim, da mi ispadne novac, da budem spor.
Uzeo sam kesu, platio tačno i okrenuo se. I tada sam čuo onu rečenicu koja me zaustavila.
„Takvi samo zauzimaju mjesto.“
Zastao sam, ali se nisam okrenuo.
Jer da sam se okrenuo, vidjeli bi da mi oči više nisu tvrde kao nekada.
A nisam htio da iko vidi da starost ne boli zbog riječi — boli zbog toga što te ljudi prestanu gledati kao čovjeka.
Krenuo sam niz pijacu sporim korakom, držeći kesu sa mesom kao da u njoj nosim nešto dragocjeno, a ne pola kile obične svinjetine. Riječi su mi odzvanjale u ušima – „smrdi na starost“, „zauzima mjesto“. Nisu me boljeli zglobovi tog dana. Boljela me je spoznaja da sam postao višak u svijetu koji sam pomagao da se izgradi.
Sjeo sam na staru drvenu klupu kod izlaza. Ta klupa je bila tu i prije trideset godina, kad sam u pauzi izlazio da zapalim cigaretu i razvučem leđa. Tada su mi prilazili mušterije da pitaju savjet – kako da spreme but, koliko da sole slaninu. Danas mi niko nije prilazio. Ljudi su prolazili pored mene kao pored oglasne table.
Pogledao sam svoje ruke. Ispucale, zadebljale, sa ožiljcima od noža. Svaki ožiljak imao je priču. Jednom sam posjekao dlan kad sam žurio da isporučim meso porodici koja je slavila krštenje. Nisam stao. Završio sam posao, pa tek onda stavio zavoj. Takva su bila vremena – rad se poštovao.
„Radomire?“
Podigao sam pogled i ugledao Ljubicu, komšinicu koja je nekada redovno dolazila u moju radnju. Ostarjela je i ona, ali joj je glas bio isti.
„Jesam li to ja?“ nasmijala se blago. „Pa gdje si, majstore?“
Ta riječ – majstore – prošla mi je kroz grudi kao toplina.
„Evo me“, rekao sam, pokušavajući da zvučim vedro.
„Čula sam šta ti je onaj mali rekao“, rekla je tiho. „Neka ga. Ne zna on.“
Slegnuo sam ramenima. „Mladi su takvi.“
Ali u meni nije bilo ravnodušnosti.
Ljubica je sjela pored mene. „Znaš li ti da sam ja djecu hranila zahvaljujući tebi kad je moj muž ostao bez posla?“ rekla je. „Nikad nisi tražio da vratim odmah.“
Nisam volio da se te stvari spominju. Radio sam ono što je trebalo.
„Selo pamti“, dodala je.
U tom trenutku, iza nas se začuo glas.
„Izvinite.“
Okrenuo sam se i ugledao onog mladog prodavca. Stajao je nesigurno, bez one drskosti iz maloprije.
„Nisam znao…“, počeo je. „Rekli su mi da ste vi nekada imali radnju ovdje.“
Pogledao sam ga ravno u oči. Sada više nisam vidio aroganciju. Vidio sam zbunjenost.
„Imao sam“, rekao sam kratko.
„Otac mi je pričao da je kod vas učio zanat“, dodao je, tiše. „Nisam znao da ste to vi.“
Nisam odgovorio odmah. Pustio sam da tišina uradi svoje.
„Žao mi je zbog onog“, rekao je napokon.
Te riječi nisu izbrisale poniženje, ali su ga ublažile.
„Nauči jedno“, rekao sam mirno. „Starost ne smrdi. Smrdi zaborav.“
Mladić je klimnuo glavom.
Ustao sam sa klupe sporije nego nekada, ali lakše nego kad sam sjeo. Ljubica me je potapšala po ruci, a ja sam krenuo kući.
Možda više nemam radnju. Možda me sin ne zove često. Možda mirišem na vrijeme.
Ali tog dana sam shvatio da nisam zauzimao mjesto.
Ja sam ga nekada stvarao.