Svečana sala Univerziteta blistala je od reflektora i blica fotoaparata. Bio je to veliki dan – dodela diploma. Devojke su bile u skupim haljinama, momci u odelima, a roditelji su se tiskali u prvim redovima sa buketima cveća, ponosni na svoju decu. Među njima je bila i Iva, jedna od najboljih studentkinja prava. Izgledala je besprekorno, kosa joj je bila savršeno isfenirana, a osmeh blistav.
Međutim, Iva nije bila srećna. Bila je nervozna. Stalno je pogledavala ka ulaznim vratima, u strahu da se ne pojavi on. Njen otac, Rade.
Rade je bio automehaničar. Ali ne onaj u servisu sa belim mantilom. Rade je imao malu, prljavu radionicu u garaži, gde je po ceo dan ležao ispod starih automobila, u ulju do laktova, popravljajući krševe da bi Ivi platio školarinu i stan u velikom gradu. Njegove ruke su bile trajno crne. Ulje se toliko uvuklo u pore da ni najjači sapun nije mogao da ga ispere. Nokti su mu bili iskrzani, a koža gruba kao šmirgla.
Dan ranije, Rade ju je pozvao, sav srećan.
“Ivo, sine, kupio je tata novo odelo na pijaci! Jeste malo demode, ali je čisto. Dolazim prvim autobusom da vidim moju advokaticu kako prima diplomu!”, rekao je Rade, a glas mu je podrhtavao od ponosa.
Iva je tada uradila nešto zbog čega joj je sada stajala knedla u grlu.
“Tata…”, rekla je hladno. “Nemoj da dolaziš. Molim te.”
Nastala je tišina s druge strane žice. “Ali, sine… to je tvoj dan… želim da budem tamo…”
“Znam, tata, ali… razumi me,” Iva je šaputala da je cimerka ne čuje. “Tamo će biti ugledni ljudi, profesori, sudije… Ti se ne uklapaš. Tvoje ruke… ljudi će gledati. Sramota me je. Osećaš se na ulje i naftu. Poslaću ti slike. Ostani kod kuće.”
Rade je ćutao punih deset sekundi. A onda je tiho, glasom koji se lomio, rekao: “Važi, sine. Razume tata. Neće tata da te bruka. Lepo se provedi.” I spustio je slušalicu.
Sada, dok je stajala u redu za diplomu, Iva je osećala olakšanje što ga nema, ali i neku tešku gorčinu. Njena koleginica Maja ju je gurnula laktom. “Hej, gde su tvoji? Moji su došli sa tri auta!”
“Nisu mogli da dođu, bolesni su,” slagala je Iva, nameštajući lažni osmeh za fotografa.
Ceremonija se završila, počelo je slikanje i koktel. Svi su grlili svoje roditelje. Iva je stajala sama sa diplomom, gledajući u telefon, očekujući bar poruku, ali Rade se nije javljao.
Tada je kroz gužvu prošao kurir sa velikim, belim paketom ukrašenim crvenom mašnom.
“Iva Petrović? Paket za vas,” rekao je momak.
Iva je zbunjeno uzela kutiju. Svi su se okupili oko nje – kolege, profesori, pa čak i dekan. “Oho, sigurno neki bogat poklon od dečka!”, dobacila je Maja ljubomorno.
Na kutiji je, drhtavim rukopisom, hemijskom olovkom pisalo: “Za moju princezu. Izvini što su slova malo musava, ruke su mi prljave.”
Iva je osetila kako joj se srce penje u grlo. Ruke su joj zadrhtale dok je odvezivala mašnu. Otvorila je kutiju pred svima, nadajući se da unutra nije nešto “seljačko” što će je osramotiti.
Ali, kada je videla šta je unutra, Iva je ispustila diplomu na pod. Staklo na ramu se razbilo uz tresak, ali ona to nije ni čula.
U kutiji, na crvenom plišu, nije bilo ničeg “seljačkog”. Stajao je prelepi, zlatni sat, isti onaj koji je Iva pre dve godine gledala u izlogu i uzdahnula, rekavši da bi “prodala bubreg za njega”. Pored sata, stajalo je pismo, napisano na papiru iz sveske na kvadratiće.
Iva je uzela pismo. Ruke su joj se tresle toliko da su slova igrala. Maja i ostale kolege su se utišali, osetivši težinu trenutka.
Iva je počela da čita naglas, glasom koji je pucao:
“Mila moja Ivo. Znam da te je sramota mojih ruku. I treba da bude. Ružne su, crne, ispucale. Nisu za fine salone i gospodu. Ali, htio sam da znaš jednu stvar. Kad si se rodila, te ruke su bile čiste. Ali onda sam shvatio da, ako želim da ti postaneš neko i nešto, moje ruke moraju da se uprljaju. Svaka fleka od ulja na mojim prstima je jedna tvoja knjiga. Svaka ogrebotina je tvoja školarina. Svaki dan u kanalu je bio tvoj miran san u toplom stanu.”
Iva je zajecala, ali nije mogla da stane.
“Nisam došao, kao što si tražila. Gledao sam te sa one klupe u parku prekoputa fakulteta dok si ulazila. Video sam kako blistaš. To mi je dosta. A ovaj sat… prodao sam radionicu i alat jutros. Više mi ne trebaju. Moje ruke su svoje odradile. Sad je red na tvoje ruke, sine, da budu čiste i da pišu pravdu. Nosi ga i ne zaboravi svog starog tate, makar bio i musav. Voli te tata Rade.”
Iva je vrisnula. Taj zvuk je bio pun čistog, nepatvorenog bola. Pala je na kolena nasred svečane sale, stežući pismo na grudi, ne mareći za cveće, diplomu, ni poglede profesora.
“Tata!”, jecala je. “Šta sam uradila… Bože, šta sam uradila…”
Bez reči je ustala, ostavila i diplomu i cveće i “ugledno društvo”, i istrčala napolje u štiklama. Trčala je preko ulice, ka parku prekoputa, ne gledajući saobraćaj.
Na klupi, u senci starog hrasta, sedeo je Rade. Imao je svoje novo, jeftino odelo sa pijace i jeo je kiflu. Gledao je u zgradu fakulteta sa setom.
Kada je video Ivu kako trči ka njemu, raširenih ruku, suze su mu krenule. Nije stigao ni da ustane, ona mu se bacila u zagrljaj, onako u skupoj haljini, grleći ga oko vrata, ljubeći njegove crne, hrapave obraze i one “sramotne” ruke.
“Oprosti mi, tata! Oprosti mi, molim te!”, plakala je Iva, prljajući svoju svilenu haljinu njegovim uljem, ali to joj je sada bio najlepši ukras na svetu. “Ti si moj ponos! Ti si mi dao sve!”
Rade ju je tapšao po leđima svojim teškim dlanovima. “Nema šta da se prašta, sine. Zna tata. Tata uvek zna.”
Tog dana, Iva nije slavila sa kolegama. Slavila je u maloj kafani na autobuskoj stanici, sa svojim ocem, držeći ga za ruku pred svima, ponosnija na njegove žuljeve nego na bilo koji pečat na svojoj diplomi.