Ljubica je ustala rano, kao i svake nedelje. U kući je još bilo hladno, ali ona je već navikla na tišinu koja se uvuče pre nego što sunce pređe preko krova. Prvo je otvorila prozor u kuhinji, pa pažljivo izvadila stočnjak koji je čuvala samo za taj dan. Bio je malo izbledeo, ali čist i ispeglan, kao da će doći gosti.
Dok je supa tiho krčkala, Ljubica je pogledavala na sat. Nije žurila, ali joj je pogled stalno bežao ka telefonu na stolu. Znala je da će zazvoniti. Uvek je zvao. Nekad pre podne, nekad baš u vreme ručka. I uvek sa istim odgovorom.
Marija je sedela u svom stanu, okružena obavezama koje su joj izgledale hitnije od svega. Posao, dete, umor, razvod koji je još uvek bolela tema. Kad je videla majčino ime na ekranu, duboko je uzdahnula pre nego što se javila. „Mama, danas stvarno ne stižem“, rekla je brzo, gotovo mehanički.
„Dobro, ćero“, odgovorila je Ljubica tiho, kao da je to već očekivala. „Znam da imaš puno.“ Nije pitala ništa više. Nikad nije. Samo je spustila slušalicu i još jednom pogledala u sto koji je već bio postavljen za troje.
Jedna stolica je uvek ostajala prazna. Ona do zida, bliže prozoru. Ljubica ju je uvek malo izmakla, kao da će se neko svakog trenutka pojaviti. Supa je bila gotova, meso isečeno, hleb narezan. Sve je bilo spremno — osim onih koji nisu dolazili.
Sedela je sama za stolom, ali nije jela. Samo je gledala u tanjire i razmišljala o godinama koje su prošle, a da nije primetila kada je poslednji put ručak bio bez izgovora. Sećala se vremena kad je Marija dolazila bez najave, kad se kuća punila glasovima i smehom.
Marija je tog popodneva osetila neobičan nemir. Nešto ju je stezalo u grudima, ali nije znala zašto. Pomislila je da je umor, da je sve to normalno. Rekla je sebi da će sledeće nedelje sigurno otići. Kao i mnogo puta ranije.
Uveče je Ljubica pokupila tanjire i pažljivo sklonila stočnjak. Pre nego što je ugasila svetlo, još jednom je pogledala praznu stolicu. „Sledeće nedelje“, prošaputala je, više sebi nego ikome drugom.
Nije znala da će taj sto još dugo stajati postavljen.
I da će sledeći ručak biti onaj koji se ne zakazuje.
Telefon je zazvonio u ponedeljak ujutru, ranije nego inače. Marija je znala da nešto nije u redu čim je videla komšinicin broj. Glas sa druge strane bio je tih, gotovo neprirodno smiren. Rekla je da je Ljubici pozlilo tokom noći, da je hitna došla brzo, ali da nije bilo mnogo šta da se uradi.
Marija je sedela na ivici kreveta, gledajući u zid, dok su reči prolazile pored nje kao kroz vodu. Prva pomisao joj nije bila tuga, već šok. Druga – krivica. Ona ista koju je godinama gurala pod tepih svakodnevnih obaveza.
U kuću je ušla sama. Sto u kuhinji bio je još uvek postavljen. Stolnjak, tanjiri, prazna stolica do zida. Sve isto kao juče. Kao prošle nedelje. Kao svake one nedelje kad nije dolazila. Marija je stajala nasred kuhinje i prvi put jasno videla ono što je godinama propuštala.
Sela je na praznu stolicu. Bila je hladna. Povukla ju je bliže stolu, baš onako kako je majka uvek radila. Ruke su joj se tresle dok je dodirivala ivicu tanjira koji nikada nije bio korišćen. Supa se odavno ohladila, ali miris je još bio tu.
Na kredencu je pronašla malu cedulju, jedva primetnu. „Ako zakasniš, ostavila sam ručak.“ Bez datuma. Nije ni bio potreban. Marija je pritisnula papir uz grudi i spustila glavu na sto, prvi put dopuštajući sebi da zaplače naglas.
Sahrana je prošla brzo, uz reči utehe koje ništa nisu menjale. Ali kuhinja je ostala ista. Sto, stolice, praznina. Marija je narednih nedelja dolazila svake nedelje. Sedela je sama. Postavljala sto. Jela polako.
Nije imala kome da javi da dolazi.
Ali je znala da bi majka volela da stolica više ne bude prazna.