Pijaca “Markale” u Sarajevu bila je siva i mokra tog oktobarskog jutra. Kiša je lila kao iz kabla, terajući i prodavce i kupce pod strehe. Jedino je baka Fata stajala na otvorenom, pored samog izlaza. Nije imala tezgu, nije imala kišobran. Imala je samo sedamdeset godina teškog života na leđima i jedan par belih, vunenih čarapa u rukama koje je svu noć plela uz sveću.
Fati je trebao novac za lekove, ali nikome to nije govorila. Nije prosila. Prodavala je svoj rad. Čarape su bile debele, tople, sa jednom crvenom šarom pri vrhu – njenim zaštitnim znakom.
“Uzmite, sine, tople su, prava vuna…”, nudila je prolaznicima tihim, drhtavim glasom, dok joj se voda slivala niz izborano lice. Ljudi su je zaobilazili, žureći u svoje tople domove.
Oko podneva, ispred pijace se zaustavio veliki, crni džip. Iz njega je izletela Selma, žena u četrdesetim godinama, obučena u skupu bundu, sa štiklama koje nisu bile za sarajevske bare. Selma je bila van sebe od nervoze. Njen sin jedinac, Edin, ležao je na klinici zbog teške upale bubrega, i ona je jurila da mu kupi organski med i limun, jer je čula da to pomaže.
Trčeći ka ulazu u pijacu, sa telefonom na uhu, Selma se zamalo saplela o Fatu.
“Uzmite, gospođo, za sevap… hladno je…”, pružila je Fata čarape prema njoj, nadajući se da će ova bogata žena imati koju marku.
Selma, pod stresom i u žurbi, reagovala je impulsivno i surovo. “Sklanjaj mi se s puta, ženo! Vidiš li da žurim?! Ne trebaju mi tvoje smrdljive čarape!”, viknula je i u besu odgurnula staricu rukom.
Fata je bila krhka. Taj gurnjaj je bio dovoljan da izgubi ravnotežu. Pala je pravo u veliku, prljavu baru. Voda je prsnula na sve strane. Vunene čarape, njen jedini izvor zarade, ispale su joj iz ruku i pale u blato.
“Eto ti sad! Gledaj kuda hodaš!”, dobacila je Selma, ne osvrćući se, i utrčala u pijacu.
Fata je ostala da sedi u hladnoj vodi. Nije plakala. Suze su joj odavno presušile. Polako, uz bolan uzdah, dohvatila je one blatnjave čarape. Bile su uništene. Njen trud, njena nada za lekove, sve je nestalo u sekundi tuđeg besa.
Selma je završila kupovinu i odjurila džipom ka bolnici, zaboravivši na “prosjakinju” istog trena. Nije znala da je Fata, teškom mukom, ustala, otišla do česme, oprala čarape koliko je mogla i krenula peške prema istoj toj bolnici, jer je tamo radila njena komšinica kao čistačica, nadajući se da će joj ona možda pozajmiti novac.
Sutradan ujutru, Selma je ušla u sobu svog sina Edina na intenzivnoj nezi. Edin je spavao, bled i iscrpljen. Selma je prišla da ga poljubi i proveri da li mu je toplo, jer se stalno žalio na hladnoću u nogama zbog slabe cirkulacije.
Kada je podigla pokrivač da mu namesti jastuk ispod nogu, Selma je vrisnula. Ruka joj je ostala u vazduhu, a usta otvorena od šoka.
Na Edinovim nogama, grejući ga, bile su one iste bele vunene čarape sa crvenom šarom.
Selma je stajala kao ukopana. Nije smela da dodirne te čarape. Bile su čiste, suve, ali je prepoznala onu crvenu šaru. Prepoznala je rad ruku žene koju je juče gurnula u blato kao psa.
U tom trenutku, u sobu je ušla medicinska sestra Amela.
“Jao, probudili ste se, gospođo Selma,” rekla je sestra tiho. “Vidite kako Edin mirno spava. Konačno su mu se noge ugrejale. Cirkulacija mu je bila katastrofa, nikako da se zagreje…“
“Odakle… odakle mu ovo?“, pitala je Selma, glasom koji je pucao. Pokazala je prstom na vunene čarape.
Sestra se nasmešila. “Eh, to je jedna dirljiva priča. Sinoć je ovuda prolazila jedna stara nena, Fata. Došla je peške, skroz s druge strane grada, kaže da traži nekog da mu da sadaku (milostinju) jer joj je dan bio težak. Videla je Edina kroz odškrinuta vrata kako drhti u snu.“
Selma je osećala kako joj se noge oduzimaju. Sela je na ivicu kreveta.
“Ta nena…“, nastavila je sestra, ne primećujući Selminu boju lica, “…ona je ušla i rekla: ‘Sine, uzmi ovo. Meni je neko danas bacio nafaku u blato, ali Bog je veliki. Možda ove čarape nekome spasu zdravlje kad meni nisu mogle.‘ Obula mu ih je, poljubila ga u čelo i otišla. Rekla je da su oprane suzama i kišom, pa su sad čiste.“
Selma je briznula u plač. Glasan, nekontrolisan plač koji je probudio Edina.
“Mama, šta je bilo?“, pitao je dečak bunovno. “Mama, toplo mi je. Vidi, imam nove čarape. Meke su kao duša.“
Selma nije mogla da mu odgovori. Istrčala je iz sobe. Morala je da je nađe.
Provela je tri dana tražeći Fatu po pijacama i mahalama Sarajeva. Našla ju je u maloj, trošnoj kućici na Vratniku. Fata je sedela pored peći, pletući novi par, ruku modrih od pada.
Kada je Selma ušla, Fata se uplašila. “Gospođo… nemam ništa… nemojte vikati…“
Selma je pala na kolena pred staricom, na stari ćilim. Zagrlila je Fatine noge i počela da jeca. “Neću vikati, nano. Došla sam da molim za oprost. Ja sam ona zver koja vas je gurnula. A vi… vi ste ugrejali moje dete.“
Fata je spustila pletivo. Njena ruka, hrapava i topla, spustila se na Selminu skupu frizuru. “Ustaj, kćeri. Nije to do tebe, to je do šejtana u žurbi. Znala sam ja da si ti dobra majka čim si onako jurila. A čarape… čarape su našle put tamo gde treba.“
Selma je Fati kupila novu peć, napunila joj drvarnicu i frižider. Ali najvažnije od svega – svakog vikenda, Edin i Selma dolaze na Vratnik. Edin zove Fatu “nana”, a Selma je naučila da plete. Često je možete videti na pijaci kako stoji pored Fate, ne da kupuje, već da joj pravi društvo i čuva je od onih koji misle da su bolji od drugih samo zato što imaju skuplje cipele.