“Napolje! Rekao sam napolje! I ne vraćaj se dok ne doneseš pare!”
Goranov grubi glas odjekivao je hladnim, praznim hodnikom oronule zgrade na periferiji grada. Baka Milica je stajala na odškrinutim vratima svog malog, suteren stana, držeći u modrim rukama samo jednu kartonsku kutiju i staru ikonu Svetog Nikole. Napolju je vejao sneg, onaj gusti, teški, mokri sneg koji se lepi za kosti i ne da da se diše.
“Sine Gorane…”, prošaputala je Milica, drhteći u svom tankom, izlizanom kaputu. Glas joj je bio tiši od vetra koji je zavijao kroz razbijeno staklo na ulazu. “Nemoj, k’o Boga te molim… Kasnim samo dva dana… Penzija stiže sutra, poštar je obećao. Gde ću sad po ovom kijametu? Noge me ne drže, imam temperaturu…”
“To me apsolutno ne zanima!”, presekao ju je Goran, gledajući na svoj skupi sat. On je bio vlasnik pola ulice, čovek koji je verovao samo u keš i rokove. “Ovo je posao, baba, nije Crveni krst. Čujem tu priču o penziji svaki mesec. Dosta mi je! Imam stanara koji plaća tri meseca unapred i useljava se večeras. Imaš tačno pet minuta da nestaneš, ili zovem policiju da te iznesu kao smeće!”
Milica ga je pogledala u oči. U tom pogledu nije bilo mržnje, samo neka beskrajna tuga i razočaranje koje Goran nije razumeo.
“Dobro, sine,” rekla je polako, brišući suzu koja se zaledila na obrazu. “Neka ti je na čast. Idem ja. Samo da znaš, nije hladnoća napolju najgora stvar. Najgore je kad zima uđe u srce.”
Polako je izašla, vukući noge u starim, gumenim čizmama koje su propuštale vodu. Goran je gledao kako njena pogrbljena figura nestaje u belini vejavice, a zatim je, bez trunke griže savesti, zalupio teška metalna vrata za njom. Osećao je samo olakšanje. Rešio se “problema”.
Sačekao je pola sata da bude siguran da je otišla, a onda se spustio u stan da promeni bravu i proveri stanje. Stan je bio leden. Grejanje je odavno isključeno. Unutra nije ostalo skoro ništa – stari krevet, sto i jedan izlizani, crveni tepih u sredini sobe koji je Milica donela kad se uselila pre dvadeset godina.
Goran je prezrivo frknuo. “Bar je đubre iznela sa sobom,” promrmljao je. Prišao je tom starom tepihu sa namerom da ga smota i baci u kontejner pre nego što novi stanar dođe.
Šutnuo je ivicu tepiha cipelom.
Ispod prašnjavog tkanja, na golom betonu, stajao je jedan žuti koverat. Bio je debeo, zapečaćen voskom, sa logom neke stare advokatske kancelarije.
Goran se sagnuo. Mislio je da su neplaćeni računi koje je “lukava baba” sakrila. Ljutito je pocepao koverat.
Ali unutra nisu bili računi.
Izvukao je debeli svežanj papira koji je mirisao na starost i lavandu. Na vrhu je stajao vlasnički list. Goran je preleteo pogledom preko teksta i zaledio se. Ime na vlasničkom listu nije bilo njegovo. Niti ime bivšeg vlasnika od kog je “kupio” zgradu.
Pisalo je: Vlasnik: Milica Petrović. A ispod toga, datum od pre trideset godina.
Goranove oči su se raširile dok je gledao taj papir. Nije mogao da veruje. Ispod vlasničkog lista nalazilo se pismo, ispisano drhtavim, starinskim rukopisom.
“Dragi moj Gorane,” počinjalo je pismo. “Ti ne znaš, ali ja te poznajem od dana kada si se rodio. Ja sam tvoja baka. Tvoj otac, moj sin, me se odrekao kad se oženio bogatom ženom jer sam bila ‘prosta seljanka’. Kad su oni poginuli u onoj nesreći, ti si ostao sam. Ja sam te gledala iz daleka. Nisam smela da ti priđem jer mi je sin zabranio testamentom, ali sam htela da budem blizu.”
Goran je osetio kako mu se soba vrti. Noge su mu klecnule i srušio se na onaj isti prašnjavi pod.
“Kupila sam ovu zgradu od svoje ušteđevine i prodaje imanja na selu pre dvadeset godina,” nastavilo je pismo. “Prepisala sam je na tvoje ime preko advokata da imaš od čega da živiš, da budeš ‘veliki gazda’ kako je tvoj otac želeo. Ali sam tražila da ostanem anonimna i da plaćam kiriju kao i svi, samo da bih videla u kakvog si čoveka izrastao. Nadala sam se da imaš srce, da imaš milosti…”
Suza je pala na papir i razmazala mastilo. Goran je čitao poslednje redove, a svaka reč je bila kao udarac nožem.
“Danas sam dobila odgovor, sine. Izbacio si rođenu baku na sneg zbog dva dana kašnjenja. Zgrada je tvoja, to ti niko ne može uzeti. Ali sramota… sramota je takođe samo tvoja. Ja odlazim u državni dom, tamo je bar toplo i niko ne viče na mene. Ne traži me. Tvoj dug je plaćen, ali moj bol nije.”
Goran je ispustio pismo kao da je vrelo gvožđe. Zaurlao je: “Bako! Milice!”
Istrčao je iz stana, preskačući stepenike po tri odjednom. Izleteo je na ulicu kao ludak, bez jakne, na ledeni minus.
“Milice! Vrati se! Oprosti mi!”, urlao je u belu zavesu snega koja je gutala grad.
Trčao je do ćoška, pa do sledeće ulice, zaustavljao prolaznike, gledao u svakog pognutog starca. Ali ulice su bile puste. Sneg je nemilosrdno padao, pokrivajući tragove malih, gumenih čizama koje su otišle u nepovrat.
Goran se vratio ispred zgrade – svoje zgrade. Gledao je u te cigle, u te prozore. Nekada je bio ponosan što je gazda. Sada mu se ta zgrada činila kao hladni, betonski spomenik njegovoj pohlepi. Imao je krov nad glavom, imao je vlasnički list, ali je te noći, drhteći na snegu, shvatio da je postao najveći siromah na svetu. Izgubio je jedinu osobu koja ga je volela ne zbog para, već uprkos njima.