Viktor je bio tipičan primer onoga što narod zove “skorojević”. Sa 30 godina postao je direktor velike firme u Beogradu. Nosio je odela od hiljadu evra, vozio crni džip i prezirao sve koji su imali manje od njega. Njegova deviza je bila: “Sposobni grabe, nesposobni mole.”
U toj firmi, kao čistačica, radila je teta Verica. Žena od 55 godina, udovica, koja je školovala dvoje dece čisteći tuđe toalete. Verica je bila nevidljiva. Dolazila je pre svih, odlazila poslednja. Ruke su joj bile hrapave od varikine, ali osmeh uvek blag.
Tog kobnog utorka, Viktor je ušao u svoju kancelariju i ugledao malu fleku od kafe na svom skupocenom bež tepihu. Fleka nije bila veća od novčića, ali za Viktora, to je bio smak sveta. Pritisnuo je interfon i prodrao se: “Pošaljite mi onu babu! Odmah!”
Verica je ušla s kofom i krpom, pognute glave. “Izvolite, direktore?” “Šta je ovo?!” urlao je Viktor pokazujući na tepih. “Jel ja tebe plaćam da mi prljaš kancelariju ili da čistiš? Znaš li ti koliko ovo košta? Više nego tvoja kuća!” “Izvinite, direktore, nisam videla, sad ću…” krenula je Verica da klekne.
Viktor je u besu šutnuo kofu s vodom koja je stajala pored nje. Prljava voda se razlila po Vericinim starim cipelama i suknji. “Nećeš ti više ništa! Gadiš mi se! Spora si, stara si i smrdiš na zapršku! Kupite prnje i gubi se! Otpuštena si!” Verica je stajala mokra, ponižena. Suze su joj krenule, ali nije rekla ni reč. Nije molila. Znala je da nema svrhe. Samo je tiho rekla: “Neka ti je Bog na pomoći, sinko. Ne znaš ti šta je muka.” Izašla je iz firme bez otpremnine, bez ičega. Viktor se smejao sa sekretaricom.
Prošlo je pet godina. Život, taj čudni režiser, promešao je karte. Viktorova firma je propala zbog prljavih poslova. Žena ga je ostavila i uzela sve. Prijatelji su nestali kad je nestalo para. Zbog dugova kamatarima, izgubio je stan, džip, sve. Od direktora u bež odelu, postao je beskućnik u pocepanom kaputu koji spava po haustorima na Dorćolu.
Bila je ledena zima. Viktor nije jeo dva dana. Čuo je da kod crkve dele besplatan obrok – topli pasulj. Stao je u red sa ostalim nesrećnicima. Spustio je glavu da ga neko ne prepozna, iako ga u toj prljavštini niko ne bi ni poznao. Drhtao je od gladi i stida.
Došao je red na njega. Pružio je plastičnu činiju prema kazanu. “Izvoli, dušo, nek ti je na zdravlje,” rekao je poznat, topao glas. Viktor je podigao pogled. Iza kazana, u beloj kecelji, sa kutlačom u ruci, stajala je ona. Verica. Malo starija, ali uredna, čista i nasmejana.
Viktoru je činija ispala iz ruku. Pasulj se prosuo po njegovim bušnim cipelama, baš kao nekad ona voda po njenim. Zaledio se. Hteo je da pobegne, da propadne u zemlju. Verica ga je pogledala. Prepoznala ga je odmah. Te oči bahatosti su sada bile oči straha.
Viktor je bio spreman da pobegne. Noge su mu klecale. Očekivao je da će Verica sada da viče, da će da ga ismeje pred svima, da će reći: “Vidi ga, direktor! Gde ti je džip sad, bedo?” Okrenuo se da ode, ostavljajući prosuti pasulj na podu. “Stani!” čuo je njen glas. Nije bio besan. Bio je miran, onaj isti majčinski glas koji je ignorisao godinama.
Verica je izašla iza velikog kazana. Svi u redu su ućutali. Prišla je Viktoru koji je drhtao kao prut. Sagnula se. Svojim rukama, istim onim rukama koje je on nazivao prljavim i sporim, podigla je njegovu plastičnu činiju s poda. Izvadila je papirnu maramicu iz džepa i obrisala fleke sa njegovog kaputa. Viktor je plakao. Suze su pravile brazde na njegovom prljavom licu. “Verice… nemoj… zaslužio sam da crknem,” jecao je. “Šutnuo sam te… bacio sam te kao smeće…”
Verica ga je pogledala pravo u oči. “Jesi, Viktore. Šutnuo si me. Ali ja ne šutiram one koji su na zemlji. To je razlika između mene i tebe.”
Vratila se do kazana, uzela čistu, duboku činiju i napunila je do vrha gustom čorbom. Stavila je unutra najveći komad mesa koji je našla i pola vekne hleba. Pružila mu je činiju. “Uzmi. Jedi. Kod mene u kuhinji se niko ne gadi sirotinje. Meni su moja deca, ona koju sam školovala čisteći tvoje tepihe, kupila ovaj restoran. Ali ja sam ga pretvorila u narodnu kuhinju, jer znam kako je nemati. Ti si, Viktore, imao sve, a nisi imao ništa. Sad nemaš ništa, a možda napokon postaneš čovek.”
Viktor je uzeo onu činiju kao da je sveti gral. Ruke su mu se tresle toliko da je jedva držao kašiku. Seo je u ćošak i pojeo taj pasulj. Nikad u životu, ni u najskupljim restoranima Pariza i Londona, nije pojeo ništa ukusnije. Svaki zalogaj bio je gorak od kajanja, ali sladak od oproštaja.
Tog dana Viktor nije dobio samo ručak. Dobio je lekciju. Danas, Viktor radi u toj istoj kuhinji. Pere sudove. Verica ga je zaposlila. Ne nosi odelo, nosi gumene rukavice, i svaki put kad neko prolije nešto na pod, Viktor potrči da obriše, sa osmehom, sećajući se dana kad je bio direktor, a bio manji od makovog zrna.