Bio je petak popodne u velikom supermarketu u centru Kragujevca. Gužva je bila nesnosna. Ljudi su žurili s posla, korpe su bile pune namirnica za vikend, deca su plakala, a skeneri na kasama su pištali kao u fabrici. U redu na kasi broj 4, atmosfera je bila posebno napeta.
Na čelu reda stajao je deda Gojko. Imao je sigurno osamdeset godina. Nosio je stari, izbledeli kaput koji je pamtio bolja vremena i kačket koji je stiskao u ruci. Na pokretnoj traci, ispred njega, stajale su samo tri stvari: dve zrele banane i jedna obična, bela voštana sveća.
Gojko je drhtavim rukama vadio novčanik – onu staru plastičnu kesicu u kojoj je čuvao sitniš. Počeo je da vadi kovanice. Dinar, dva, pet… Ruke su mu se tresle toliko da mu je novčić od deset dinara ispo iz ruke i otkotrljao se ispod kase. “Jao, izvinite… sad ću ja,” promucao je Gojko, pokušavajući da se sagne, ali leđa nisu dala.
Iza njega, red je počeo da negoduje. Jedna gospođa sa punim kolicima je glasno uzdahnula i pogledala na sat. “Bože gospode, hoćemo li danas? Dedo, imate li karticu? Zadržavate nas!” dobacila je oštro. Neki mlađi čovek u odelu je nervozno lupkao nogom. “Majstore, ajde brže to malo, ostao si kući pa brojiš pare! Žurimo!”
Kasirka, umorna od smene, vrtela je glavom. “Gospodine, račun je 185 dinara. Imate li sve ili da vraćam?” Gojko je pocrveneo. Graške znoja su mu izbile na čelu. “Imam, imam, ćero… samo polako… fali mi još malo…” Preturao je po džepovima, tražeći još neki dinar, dok su pogledi ljudi iza njega pekli kao žeravica. Osećao se malim, nebitnim, kao smetnja u tom svetu koji juri za nečim, a on ni sam ne zna za čim.
Tada se iz sredine reda izdvojio jedan momak. Bio je to Miloš, student mašinstva, u izlizanoj dukserici i sa slušalicama oko vrata. Miloš nije uzdahnuo. Nije pogledao na sat. Prišao je kasi, zaobišavši nervoznu gospođu.
Miloš je izvadio novčanicu od 500 dinara i spustio je na pult, preko Gojkove drhtave ruke. “U redu je, gospođo,” rekao je kasirki mirnim, ali čvrstim glasom. “Naplatite sve. I ovo dedino, i moje. I spakujte mu to lepo u kesu.” Gojko je podigao pogled, oči su mu bile vlažne. “Ne, sine, ne treba… imam ja, samo da nađem…” “Imate vi, dedo, mnogo više nego svi mi ovde,” prekinuo ga je Miloš blago, stavljajući mu ruku na rame. “Imate vremena, a mi smo ga izgubili.”
Zatim se Miloš okrenuo prema redu. Pogledao je prvo onu gospođu koja je kolutala očima, pa onog biznismena koji je gledao na sat. U supermarketu je odjednom nastala tišina. “Sram vas bilo,” rekao je Miloš, ne vičući, ali glas mu je sekao vazduh. “Ovaj čovek je verovatno gradio ovaj grad da biste vi mogli da žurite u njemu. Zar je dva minuta vašeg života vrednije od njegovog dostojanstva?”
Gospođa je spustila pogled u svoja puna kolica. Biznismen je naprasno postao zainteresovan za svoje cipele. Niko nije pisnuo. Deda Gojko je obrisao suzu rukavom kaputa. “Hvala ti, sinko. Nije meni do para… Nego, danas je Zadušnice. Tri godine kako je moja Mileva otišla. Ona je najviše volela banane. A ja… ja idem na groblje da joj zapalim ovu sveću i da ručamo zajedno, kao nekad. Pa sam se malo smeo…”
Te reči su pogodile ljude u redu kao šamar. Ona nervozna gospođa je prebledela. Banane i sveća. Ručak sa mrtvom ženom. Odjednom, njena žurba da stigne kući i gleda seriju izgledala je tako bedno i sebično. Kasirka je spakovala namirnice, ubacila i jednu čokoladu “od kuće” i pružila kesu Milošu. “Ajde, dedo,” rekao je student, uzimajući kesu u jednu ruku, a drugom nudeći oslonac starcu. “Ja ću vas odvesti do groblja. Imam auto napolju. Nećete ići peške po ovom vetru.”
Gojko se nasmešio, onim osmehom koji topi glečere. “Ti si dobar čovek, sine. Bog te video.” Izašli su polako, ruku pod ruku. Miloš, u svojim modernim patikama, i Gojko, u svojim starim cipelama. Ljudi u redu su ostali da stoje, postiđeni, u tišini. Tog dana, mnogi su iz te prodavnice izašli sporije nego što su ušli, a neki su, kažu, svratili do svojih roditelja koje nisu zvali mesecima, shvativši da se život ne meri onim što staviš u korpu, već onim što nosiš u srcu.