U sivoj socijalističkoj zgradi na periferiji grada, na četvrtom spratu bez lifta, živeo je čika Mile. Bio je to onaj tihi, neprimetni penzioner koga svi znaju, a niko ga zapravo ne poznaje. Uvek uredan, u ispeglanoj košulji staroj dvadeset godina i mirišljav na “Brion”, Mile je bio dobri duh zgrade. Živeo je sam otkako mu je žena umrla, a decu nisu imali. Njegova porodica bile su komšije, a posebno porodica Jović sa sprata ispod.
Jovići su imali sina Stefana. Mile ga je gledao kako raste, kako pravi prve korake, kako polazi u školu. Često bi mu krišom gurnuo čokoladicu u džep ili mu popravio bicikl. Stefan je izrastao u poštenog momka, završio školu i zaljubio se. Došlo je vreme za svadbu. Ali, vremena su bila teška. Stefanov otac je ostao bez posla, a majka je radila za minimalac. Svadba je bila zakazana, kapara plaćena, ali falilo je novca za muziku i restoran. Stefan je bio očajan, hteo je da otkaže sve.
Tog prvog u mesecu, poštar je doneo Miletu penziju. Bila je to minimalna penzija, taman da se plate računi i kupi hleb i mleko za mesec dana. Mile je uzeo novčanice drhtavim rukama. Gledao je u taj novac, pa u plafon kroz koji je čuo raspravu i plač kod Jovića. Znao je šta ih muči. Nije razmišljao ni sekund.
Sišao je sprat niže i pozvonio. Vrata je otvorio Stefan, crvenih očiju. “Čika Mile, izvinite na buci, nismo hteli…” Mile ga je prekinuo. Izvadio je debelu kovertu u koju je stavio celu svoju penziju, do zadnjeg dinara. “Slušaj, mali. Čuo sam da škripi. Evo. Ovo je od mene. Za muziku. Da se proveseliš kako dolikuje.”
Stefan je ustuknuo. “Ne, ne, čika Mile, ne mogu! To je vama za život! Otkud vama ovoliko?” Mile se nasmejao, onim svojim šeretskim osmehom koji skriva svaku muku. “Ma uzmi, bre! Imam ja ušteđevinu, sklanjao sam godinama, ne znam šta ću s parama. Meni ne treba, ja sam star. Vratićeš kad budeš imao, a i ne moraš. Smatraj to svadbenim poklonom.”
Stefan je plakao, ljubio ga, zahvaljivao se. Nije znao da Mile laže. Nije znao da Mile nema “štek”. Nije znao da je Mile tog trenutka ostao bez dinara u džepu za ceo naredni mesec. Otišao je gore, srećan što je dete srećno.
Svadba je prošla, bilo je veselo. Mile je sedeo u čelu stola, jeo pečenje i pio vino, najponosniji gost. Ali kad su se svetla ugasila i gosti otišli, došla je realnost. Došla je zima. Jaka, oštra zima. Mile nije imao čime da plati struju, pa je štedeo grejalicu. Nije imao za drva.
Danima je jeo samo kuvani krompir i stari hleb udrobljen u čaj. Smršao je deset kilograma. Komšije su mislile da je bolestan od starosti, nisu znali da je bolestan od gladi. Jedne noći, kad je temperatura pala na minus deset, Mile nije mogao da izdrži hladnoću. Gledao je po sobi. Imao je stare drvene stolice iz trpezarije. Uzeo je sekiro i, suznih očiju, iscepao jednu po jednu stolicu da naloži malu peć.
Grejao se na plamenu sopstvenog nameštaja, umotan u tri ćebeta, drhteći, ali se nije pokajao. Kad bi sreo Stefana na stepenicama, nasmejao bi se i pitao: “Kako mlada? Jel’ sluša?” Stefan bi odgovorio: “Super je, čika Mile! Hvala vam još jednom!” Mile bi klimnuo glavom i žurio u svoj hladni stan, da Stefan ne vidi kako mu krče creva.
Godine su prošle. Stefan je otišao u inostranstvo, pa se vratio, postao uspešan, ali su se nekako udaljili. Život nosi svoje. Mile je ostao sam. Ostareo je, oronuo. Jednog dana, srce je popustilo. Našli su ga onesvešćenog u hodniku. Hitna ga je odvezla u gradsku bolnicu.
Ležao je na kolicima u hodniku internog odeljenja. Bila je gužva. Niko ga nije gledao. Bio je samo još jedan stari, siromašni pacijent u izlizanoj pidžami, sa kartonom na kojem je pisalo “bez pratnje”. Sestre su prolazile, a on je tiho ječao tražeći vodu. Niko ga nije čuo. Osećao je da je kraj. Zatvorio je oči, spreman da ode, sam i zaboravljen.
A onda se začuo zvuk brzih koraka i glasno naređenje: “Šta radi ovaj pacijent u hodniku?! Rekao sam da se hitni slučajevi odmah primaju!” Mile je otvorio jedno oko. Iznad njega je stajao čovek u belom mantilu, sa pločicom “Načelnik” na džepu. Čovek je uzeo karton, pogledao ime, a onda se ukipio.
Doktor je spustio karton kao da ga je opekla vatra. Ruke su mu zadrhtale. Sagnuo se naglo, unoseći se starcu u lice. “Čika Mile?” upitao je glasom koji je pucao od neverice. Mile je otvorio oči, zamućene od bola i starosti. Trebalo mu je nekoliko sekundi da fokusira sliku. Ispod bele kape i maske, prepoznao je te oči. “Stefane?” prošaputao je suvim usnama. “Jesi li to ti, sine? Vidi ga… postao načelnik.”
Stefan je strgao masku s lica. Oči su mu bile pune suza. Okrenuo se prema sestrama i doktorima koji su stajali okolo. “Šta čekate?! Ovo je moj otac! Drugi otac! Hoću najbolju sobu, odmah! Zovite kardiologa, nutricionistu, sve ih zovite!” Hodnik je nastao haos. Kolica su pojurila. Mileta su smestili u apartman, priključili na infuzije, pokrili toplim ćebadima. Stefan se nije odvajao od njega.
Kada se stanje stabilizovalo, Stefan je seo na ivicu kreveta i uzeo Mileta za ruku. Ruka je bila sama kost i koža. “Čika Mile, zašto? Zašto mi se niste javili? Pogledajte se… Imate četrdeset kila. Gde je ona vaša snaga?” Mile se nasmešio. “Ma dobro sam ja, Stefane. Malo me godine stisle. Nego, reci ti meni, jesi li srećan? Imaš li dece?”
Stefan je klimnuo glavom, ali nije mogao da pređe preko Miletovog stanja. Uzeo je izveštaj lekara. “Ovde piše da ste hronično neuhranjeni. Da imate promrzline na nogama stare godinama.” Stefan je zastao. Sećanje mu se vratilo kao bumerang. Setio se one zime posle svadbe. Setio se kako Mile nije izlazio iz stana. Setio se onog “šteka” za svadbu.
“Čika Mile,” rekao je Stefan ozbiljno. “Recite mi istinu. Onaj novac za svadbu… Jel’ to stvarno bila ušteđevina?” Mile je skrenuo pogled ka prozoru. Ćutao je dugo. “Nije bilo bitno čije je, bitno je da si se ti veselio,” rekao je tiho. Stefan je stisnuo ruku jače. “Recite mi.”
“Bila je penzija,” priznao je Mile, a glas mu je podrhtavao. “Zadnja para. Nisam imao šta da jedem te zime, Stefane. Ložio sam stolice. Onu fotelju u kojoj si voleo da sediš… i nju sam naložio. Ali nije mi žao. Kad sam video slike sa tvoje svadbe, kako si nasmejan… meni je bilo toplo oko srca. To me je grejalo.”
Stefan je pao na Miletove grudi i zaplakao kao malo dete. Jecao je tako glasno da je sestra provirila na vrata i tiho ih zatvorila. “Ja sam igrao i pevao dok si ti gladovao… Oprosti mi, čika Mile. Oprosti mi moju slepoću.” Mile ga je milovao po kosi onom istom rukom koja mu je nekad davala čokoladice. “Nema šta da se prašta, sine. Ljubav se ne meri kantarom.”
Mile nije umro tog dana. Nije umro ni te godine. Kada je izašao iz bolnice, nije se vratio u hladni stan na četvrtom spratu. Stefan ga je odveo svojoj kući. U veliku sobu sa pogledom na baštu, gde su se igrala Stefanova deca.
Svakog dana, Stefan bi došao s posla, poljubio decu, a onda otišao kod Mileta. “Deda Mile,” zvali su ga mališani, iako im nije bio rod. Sedeo bi u novoj, udobnoj fotelji, pokriven mekanim ćebetom, i pričao im priče. Nikad više nije osetio hladnoću, ni u sobi, ni u duši.
Na Miletovom noćnom stočiću stajala je uramljena slika sa Stefanove svadbe. Pored nje, Stefan je stavio svoju karticu iz banke. Rekao mu je: “Ovo je tvoj ‘štek’, deda. Troši na šta hoćeš. Mada, znam da nećeš na sebe. Opet ćeš kupiti čokoladice deci.” I bio je u pravu. Dobrota se ne menja, ona se samo, na kraju, dobrim vrati.