Dejan je sedeo za kuhinjskim stolom i držao glavu u rukama. Ispred njega je bila gomila računa: struja, infostan, opomene za kredit, minus na kartici. Njegova majka Rosa umrla je pre tri dana.
Rosa je ceo život provela sa metlom u ruci. Čistila je ulaze, prala stepeništa, brisala prozore u tuđim, bogatim kućama. Dejan se ponekad stideo njenog posla. On je završio školu, ali nikako nije mogao da nađe dobar posao. Radio je kao vozač, plata mala, troškovi veliki. Uvek je mislio da se majka muči, da nema ni dinara, pa joj je on kupovao lekove i hranu, iako je i sam bio u dugovima.
“E, majko moja,” uzdahnuo je. “Sad moram i sahranu da platim, a nemam ni za hleb.”
Počeo je da pakuje njene stvari. Njen stan je bio mali, skroman, nameštaj star 30 godina. Sve je mirisalo na varikinu i sapun. Na noćnom ormariću, pored kreveta, stajala je njena stara, iskrzana Biblija. Rosa ju je čitala svako veče pre spavanja.
Dejan je uzeo knjigu, čisto da je prelista, za uspomenu. Kada ju je otvorio, iz sredine je ispapao jedan presavijeni, debeli papir. Imao je zlatni žig i bio je na nemačkom jeziku. Na vrhu je pisalo: “Lebensversicherung” (Životno osiguranje). Datum početka: 1984. godina.
Dejan nije znao nemački, ali je prepoznao pečat jedne velike austrijske osiguravajuće kuće koja ima filijalu u centru grada. “Šta je ovo plaćala?” pomislio je. “Možda neko osiguranje za pogrebne troškove? Daj bože da ima bar hiljadu evra da je sahranim kako dolikuje.”
Sutradan je obukao jedino crno odelo koje je imao i otišao u tu banku. Osećao se nelagodno. Tamo je sve bilo u mermeru i staklu, ljudi u skupim odelima su prolazili, a on je došao sa papirima svoje majke čistačice.
Došao je na šalter. Mlada službenica ga je pogledala malo sa visine. “Izvolite?” “Ovaj… majka mi je umrla. Našao sam ovo,” rekao je Dejan i gurnuo polisu ispod stakla.
Službenica je uzela papir, pogledala broj polise i ukucala ga u računar. Odjednom, izraz lica joj se promenio. Oči su joj se raširile. Prestala je da žvaće žvaku. Pogledala je u Dejana, pa u monitor, pa opet u Dejana. “Gospodine… molim vas, sačekajte trenutak,” rekla je glasom koji je odjednom postao preljubazan. “Moram da pozovem direktora filijale.”
“Direktora?” uplašio se Dejan. “Jel neki problem? Jel dugovala nešto?”
Službenica nije odgovorila. Istrčala je iz kabine. Dva minuta kasnije, pojavio se direktor, čovek u sivom odelu, sa ozbiljnim izrazom lica. Prišao je Dejanu i pružio mu ruku. “Gospodine Petroviću, primite moje saučešće. Molim vas, pođite u moju kancelariju. Ovako nešto ne rešavamo na šalteru.”
Dejan je ušao u kancelariju, noge su mu se tresle. Mislio je da je majka napravila neki ogroman dug koji će sad on morati da vraća. Direktor je seo, stavio polisu na sto i prekrstio ruke. “Gospodine, da li ste znali šta je vaša majka radila poslednjih 40 godina?”
Dejan je gledao direktora bledo. “Kako mislite šta je radila? Čistila je. Ribala je toalete, gospodine. Prala je vaše hodnike.”
Direktor se blago osmehnuo i otvorio fasciklu. “To je tačno. Rosa je čistila ovu banku trideset godina. Ali, Rosa je radila i nešto drugo. Slušala je.”
Direktor je ustao i sipao vodu Dejanu, jer je video da će momak pasti u nesvest. “Vaša majka je čistila kancelariju osnivača ove banke, starog gospodina Šmita, još osamdesetih. On ju je veoma cenio. Jednom ga je pitala: ‘Gospodine, kako da ja, sirotinja, ostavim nešto svom sinu da se ne muči kao ja?'”
Dejanu su zasuzile oči. Čuo je majčin glas u tim rečima.
“Gospodin Šmit joj je napravio ovu polisu,” nastavio je direktor, kuckajući prstom po papiru. “To je specijalna polisa sa složenom kamatom u švajcarskim francima. Rosa je odvajala svaki bakšiš, svaku povišicu. Umesto da kupi sebi novu haljinu ili meso za ručak, ona je dolazila ovde i uplaćivala na vašu budućnost. Deset maraka, pedeset maraka… malo po malo.”
Direktor je okrenuo monitor ka Dejanu. “Gospodine Petroviću, ovo se ne dešava često. Zapravo, nikad. Zbog kamata koje su se taložile 40 godina, i zbog rasta franka, ovo više nije mala ušteđevina.”
Dejan je pogledao u ekran. Brojke su plesale pred njegovim očima. Na dnu ekrana, zelenim slovima, pisalo je: Saldo: 485.000 EUR.
“Četiri… četiri stotine…” Dejan nije mogao da izgovori.
“Skoro pola miliona evra,” potvrdio je direktor. “To je njena žrtva. To je svaka njena neprospavana noć, svaka njena bol u leđima. Sve je to ovde.”
Dejan je briznuo u plač. Nije plakao zbog para. Plakao je jer je shvatio koliko ga je volela. Dok je on mislio da je ona “samo čistačica”, ona je bila finansijski mag koji je gradio tvrđavu za svog sina, živeći na hlebu i vodi.
Uz polisu, direktor mu je predao i jedno malo, zapečaćeno pismo koje je stajalo u sefu banke. Dejan ga je otvorio drhtavim rukama.
“Sine moj,” pisalo je. “Ne plači. Znam da sad plačeš. Nemoj. Ja sam svoj život proživela srećna jer sam imala tebe. Čistila sam tuđe stepenice da bi ti mogao da hodaš uzdignute glave. Nemoj da vraćaš moje dugove, jer ih nemam. Isplati svoje. Kupi stan. I molim te, Dejane, ne radi posao koji ne voliš samo da bi preživeo. Sad možeš da živiš. Voli te mama.”
Dejan je izašao iz banke kao drugi čovek. Platio je sahranu – najbolju moguću. Podigao je majci spomenik od belog mermera, najlepši na groblju. Otplatio je sve svoje kredite, dao otkaz na poslu koji ga je gušio i otvorio svoju malu firmu o kojoj je uvek sanjao.
Ali jednu stvar nikada nije promenio. U svojoj novoj, lepoj kancelariji, na zidu ne drži diplomu, niti slike sa putovanja. Drži uramljenu maminu staru polisu i njenu metlu. Da nikad ne zaboravi ko mu je dao krila.