U malom selu pod planinom, sneg je napadao do kolena, baš kako i dolikuje za Badnji dan. Dim se vio iz svih odžaka, mirisalo je na suve šljive, ribu i tamjan. Sve kuće su bile okićene i spremne za najradosniji praznik, osim dve. Dve najveće i najlepše kuće u selu, koje su stajale jedna uz drugu, delile su istu ogradu, ali i istu tugu. U jednoj je živeo Lazar, a u drugoj Miloš. Rođena braća. Ista krv, isto prezime, a ljuti neprijatelji.
Svađa je počela pre ravno dvadeset godina, onako kako to kod nas biva – zbog gluposti. Zbog pola metra međe. Lazar je hteo da proširi štalu, Miloš je tvrdio da je ušao u njegovo. Pala je teška reč, pa psovka, pa se potegla i lopata. Od tog dana, kapije su se zatvorile, a između dve bratske kuće podignut je zid tišine, viši i tvrđi od onog Kineskog. Dvadeset godina su prolazili jedan pored drugog kao pored turskog groblja, okrećući glavu.
Njihove žene su krišom plakale, a deca su rasla ne znajući svoje rođake. Lazarov unuk, mali Stefan, znao je samo da u onu “drugu kuću” ne sme da ide i da je tamo “onaj čovek” o kome deda ne priča. Selo je naviklo na tu sramotu. Ljudi su prestali i da ih mire, jer je inat bio tvrđi od kamena. Svako je slavio svoju Slavu, svoj Božić, sam, bez onog drugog krila.
Ali, ove godine, Lazar nije išao u šumu po badnjak. Noge su ga izdale, a srce je počelo da preskače. Ležao je u svojoj sobi, pokriven vunenim ćebetom, gledajući u ikonu Svetog Georgija. Slušao je pucketanje vatre i razmišljao. Pred smrt, čoveku se oči otvore. Gledao je u plafon i video besmisao. Video je onih pola metra zemlje zbog kojih je izgubio brata. Šta mu sada vredi ta zemlja? Neće je u grob odneti.
Pozvao je unuka. “Stefane, dođi dedi,” rekao je promuklo. Dečak od sedam godina, rumenih obraza, dotrčao je do kreveta. Lazar je ispod jastuka izvadio jednu veliku, crvenu jabuku, koju je čuvao danima. Pored kreveta je stajala mala grančica badnjaka koju mu je sin doneo. “Uzmi ovo, sine,” rekao je Lazar, a ruka mu je drhtala dok je pružao darove detetu.
“Slušaj me dobro. Izađi napolje, prođi kroz kapiju i idi… idi kod onog čoveka pored nas. Kod deda Miloša.” Stefan je razrogačio oči. “Ali, dedo… tata je rekao da tamo ne smem. Da je on zao.” “Nije on zao, sine. On je moj brat. A ja sam budala,” suza je kliznula niz Lazarevo lice. “Idi, kucaj na vrata i kad otvori, daj mu ovo. Kaži: ‘Poslao ti brat Lazar. Hristos se rodi.’ Samo to reci. I beži nazad.”
Stefan je uzeo jabuku i badnjak. Bio je uplašen, ali je video dedu kako plače, pa je klimnuo glavom. Obukao je jaknu i izašao u snežnu noć. Lazar je ostao da leži, sklopivši ruke u molitvi. Srce mu je lupalo kao ludo. Šta ako ga Miloš otera? Šta ako baci jabuku u sneg?
Mali Stefan je gazio prtinu do “zabranjene kuće”. Stao je pred velika hrastova vrata. Čuo je glasove unutra, smeh. Ruka mu je zastala u vazduhu. Ipak, skupio je hrabrost i pokucao. Tri puta. Vrata su se otvorila. Na njima je stajao Miloš. Ostario je, kosa mu je bila bela, ali je bio isti Lazar. Miloš je pogledao dole. Video je dečaka kojeg viđa samo preko ograde. Video je Lazarove oči u tom malom licu. A onda je video šta dete drži u smrznutim ručicama. Badnjak. I jabuku. “Dobar veče,” rekao je Stefan tiho. “Poslao me deda Lazar. Rekao je… Hristos se rodi.”
Miloš je gledao u dete, pa u jabuku, pa u sneg koji je padao po njima. U tom trenutku, onaj tvrdi oklop od inata i ponosa, koji je nosio dve decenije kao orden, raspao se u paramparčad. Noge su mu klecnule i srušio se na kolena, pravo u sneg, ispred malog Stefana. Nije ga bilo briga što ga komšije gledaju, što mu je hladno. Uzeo je onu jabuku drhtavim rukama, prinosio je licu i poljubio je. Mirisala je na Lazarovu ruku. Mirisala je na detinjstvo, na vreme kad su delili koru hleba, pre nego što je prokleta zemlja stala između njih.
“Vaistinu… Vaistinu se rodi, sine,” jedva je izustio Miloš kroz suze koje su mu kvasile sedu bradu. Zagrlio je dečaka, čvrsto, kao da grli samog Lazara. Zatim je ustao, obrisao lice rukavom i rekao Stefanu: “Čekaj me tu. Ne mrdaj.” Utrčao je u kuću kao vetar. Njegova žena i deca su ga gledala u čudu. Miloš je sa stola zgrabio flašu najbolje rakije, onu čuvanu za svadbe, i svoju granu badnjaka. “Gde ćeš, čoveče?” pitala je žena. “Idem kod brata,” rekao je Miloš odlučno. “Idem da se mirbožam. Dosta je bilo.”
Miloš je, vodeći malog Stefana za ruku, prešao onu nevidljivu granicu dvorišta koju nije zgazio dvadeset godina. Kapija Lazarove kuće je zaškripala. Lazarova snaja je izašla na prag i prekrila usta rukom od šoka kad je videla devera koga nije videla od svoje svadbe. Miloš nije rekao ništa, samo je klimnuo glavom i prošao pored nje, pravo u sobu gde je ležao bolesnik.
Kada je Miloš ušao u spavaću sobu, Lazar je pokušao da se pridigne na laktove. Bio je bled, iscrpljen, ali u očima mu je tinjala nada. Tišina u sobi je bila teška, nabijena emocijama koje su čekale predugo da budu iskazane. Ikona Svetog Georgija na zidu kao da je sijala jače nego inače. Miloš je prišao krevetu. Bacio je badnjak na pod, spustio rakiju i pao bratu u zagrljaj. Dva stara čoveka, dve sede glave, plakali su jedan drugom na ramenu kao mala deca. Jecaji su ispunili sobu, spirajući svu gorčinu, svu mržnju, sve izgubljene godine.
“Oprosti mi, brate,” gušio se Miloš. “Oprosti mi za svaku reč, za svaku psovku. Prokleta bila zemlja, šta će mi zemlja kad nemam tebe?” Lazar ga je tapšao po leđima, slabom rukom. “Sve je oprošteno, Miloše. Sve. Važno je da si tu. Da umrem miran.” “Nećeš ti nigde da umireš,” podigao se Miloš, brišući oči. “Sutra lomimo česnicu zajedno. Ti, ja i naša deca. Ima da spojimo stolove, da celo selo vidi.”
Te večeri, prvi put posle dvadeset godina, iz odžaka obe kuće dim se spajao u jedan oblak. Miloš i Lazar su zajedno naložili badnjak u Lazarovom šporetu. Varnice su prštale na sve strane, najavljujući berićet i zdravlje. Kuća je bila puna smeha, graje dece koja su se konačno upoznala sa braćom i sestrama. Lazar je ozdravio. Lekari kažu da su lekovi pomogli, ali meštani sela znaju istinu. Ozdravila ga je bratska ljubav. Od tog dana, kapija između dve kuće više nikad nije zatvorena, a ona jabuka stoji na polici, osušena i smežurana, kao najvredniji podsetnik da je brat mio, koje vere bio.