U selu podno Vlašića, svi su znali za “Kineski zid”. Tako su mještani zvali betonsku grdosiju visoku tri metra koja je dijelila dvorišta dvojice braće, Ibre i Osmana. Prije dvadeset godina, posvađali su se oko međe. Oko pola metra ledine gdje je trebala proći cijev za vodu. Ibro je rekao da je njegovo, Osman da je njegovo. Pale su teške riječi, psovke, pa čak i kletve. Od tog dana, brat s bratom nije progovorio.
Podigli su zid. Siv, ružan, neomalterisan beton koji je zaklanjao sunce i jednoj i drugoj kući. Djeca su im odrasla, a da nisu smjela preći u amidžinu avliju. Žene su krišom plakale, ali inat dvojice staraca bio je tvrđi od tog betona. Ibro je ostao udovac, sam u svojoj velikoj kući. Osman je živio s ženom, ali ga je reuma stezala, pa je rijetko izlazio.
Bila je gluha zimska noć, ona kad snijeg priguši svaki zvuk. Ibro je zaspao u dnevnoj sobi uz televizor. Nije osjetio miris paljevine. Stare instalacije, loše spojene još prije rata, počele su da tinjaju u potkrovlju. Vatra je tiho gutala grede, sve dok nije buknula kao aždaja. Kad se Ibro probudio, soba je već bila puna crnog, gušljivog dima. Pokušao je da ustane, ali ga je dim ošamutio. Vatra je već zahvatila hodnik. Izlaz je bio blokiran.
S druge strane zida, Osman se probudio žedan. Krenuo je u kuhinju i kroz prozor vidio narandžasti odsjaj koji je plesao po onom prokletom zidu. Izašao je na verandu i srce mu je stalo. Ibrina kuća je gorjela. Krov je bio u plamenu. “Ibro!” viknuo je Osman, glasom koji nije koristio decenijama. “Ibro, bolan!” Nije bilo odgovora, čulo se samo pucketanje vatre i lomljave crijepa.
Osman je znao – vatrogascima treba pola sata da dođu iz grada po ovom snijegu. Do tada, od Ibre će ostati samo pepeo. Otrčao je do kapije, ali sjetio se da je Ibro zavario svoju kapiju s unutrašnje strane prije pet godina, “da dušmani ne ulaze”. Nije mogao ući s ulice. Jedini put je bio preko zida. Ali zid je bio previsok, a on star i bolestan. Osman je uletio u svoju šupu. Nije tražio ljestve. Tražio je nešto drugo. Njegove stare ruke, koje su jedva držale kašiku, odjednom su dobile snagu mladića kad je ugledao veliku, tešku kovačku macolu (malj).
Osman je trčao kroz snijeg u vunenim čarapama i pidžami, vukući tešku macolu po ledu. Došao je do onog sivog zida koji je mrzeo iz dna duše. S druge strane se čuo Ibrin kašalj i zvuk greda koje pucaju. “Nećeš mi umrijeti noćas, ne dok sam ja živ!” zarežao je Osman. Podigao je macolu visoko iznad glave. Bol u leđima je nestala. Reuma je nestala. Ostao je samo strah. Zamahnuo je i udario. TUP! Beton je zadrhtao, ali nije pukao. “Udri, Osmane! Udri, konju jedan tvrdoglavi!” vikao je sam na sebe, plačući i udarajući ponovo. TUP! TUP! KRAS!
Treći udarac je napravio pukotinu. Kroz nju je suknuo dim. Osman nije stajao. Udarao je kao lud, kao da udara u samog šejtana koji ih je posvađao. Komadi betona su letjeli na sve strane, krv mu je curila iz ruku, ali rupa se širila. Dovoljno da se provuče. Bacio je macolu i uvukao se u dim.
Našao je Ibru na podu hodnika. Bio je u nesvijesti, lica crnog od čađi. Plamen je već lizao dovratak. Osman je zgrabio brata ispod pazuha. Bio je težak, nepomičan. “Hajde, Ibro… hajde brate moj,” stenjao je Osman, vukući ga centimetar po centimetar nazad prema rupi u zidu. Vatra mu je pržila obrve. Dim mu je punio pluća. Ali inat… inat je bio jači od vatre. Izvukao ga je kroz rupu na zidu, u svoje dvorište, i obojica su pali u duboki snijeg.
Vatrogasci su stigli deset minuta kasnije. Ibrina kuća je bila buktinja, krov se urušio taman kad su ga izvukli. Ali prizor koji su zatekli u Osmanovom dvorištu natjerao je i najstarijeg vatrogasca da skine šljem. Dva starca, dva brata koja nisu progovorila dvadeset godina, sjedila su u snijegu, naslonjeni na razbijeni zid. Bili su garavi, krvavi i mokri. Ibro je dolazio sebi, kašljao i gledao u svoju kuću koja nestaje. A onda je pogledao u Osmana. Osman je držao njegovu ruku. Čvrsto.
“Izgori ti kuća, Ibro…” rekao je Osman tiho, brišući suze garavom rukom. Ibro je stegao bratovu ruku i pogledao u rupu na zidu. “Neka je izgorjela, Osmane. Da nije izgorjela, ovaj zid nikad ne bi pao. Jebeš kuću… hvala ti, brate.” Osman je zaplakao na sav glas, onako muški, iz stomaka. Zagrlili su se tu, u snijegu i pepelu, spirajući dvadeset godina mržnje u jednoj noći.
Sutradan, selo se skupilo. Nisu gledali zgarište. Gledali su rupu u zidu. Osman je rekao majstorima: “Nemoj da je ko ovo zazidao. Ovdje ćemo staviti kapiju. Da mogu kod brata na kafu u papučama, kako je i red.” Ibro je preselio kod Osmana dok se kuća ne obnovi. Kažu da se sad svađaju samo oko toga ko će platiti kafu u granapu.