Bio je vreli letnji Ramazan. Sunce je pržilo bosansku kasabu po vasceli dan, a ljudi su jedva čekali akšam (zalazak sunca) da se napiju vode i utole glad. U bogatim kućama, u gornjoj mahali, pripreme za iftar počinjale su još u podne. Mirisale su pite ispod sača, dolme su se krčkale u loncima, a jagnjad su se vrtela na ražnju. Begovi su se nadmetali čija će sofra biti bogatija i ko će imati više uglednih gostiju.
Na drugom kraju kasabe, u maloj, nakrivljenoj kućici od ćerpiča, živela je udovica Mejra. Otkad joj je muž poginuo u šumi, živela je od milostinje i onoga što bi zaradila predući vunu. Za nju je Ramazan bio težak, ne zbog posta, već zbog iftara. Često nije imala ništa osim komada bajatog hleba i bunarske vode. Ali, Mejra se nije žalila. Njeno srce je bilo puno vere, a usta puna molitve. Govorila je: “Hvala Bogu i na ovome, ima onih koji nemaju ni krov nad glavom.”
Tog dana, pred sami iftar, dok su se kandilji na džamiji spremali da zasijaju, kasabom je prošao neobičan putnik – musafir. Bio je to starac, pogrbljen, sa dugom sedom bradom i u iscepanoj odeći punoj prašine. Oslanjao se na kvrgav štap i jedva vukao noge. Nije ličio na običnog prosjaka; u njegovim očima, iako umornim, bilo je neke čudne svetlosti.
Starac je prvo pokucao na veliku, kovanu kapiju najbogatijeg trgovca u čaršiji, hadži-Saliha. Iz avlije se čula graja gostiju i zveket escajga. Sluga je otvorio vrata. Kad je video prljavog starca, odmah je nabrao nos. “Pomozi Bog, sine,” rekao je starac promuklo. “Putnik sam izdaleka. Akšam je blizu, a ja nemam gde da iftarim. Ima li bujruma za jednog starca, samo malo vode i hleba?”
Hadži-Salih je izašao na terasu i viknuo: “Kome si to otvorio? Teraj tu fukaru! Smrdi na znoj i prašinu, pokvariće mi apetit gostima! Ima han u dnu čaršije, nek ide tamo!” Sluga je zalupio vrata starcu pred nosom. Starac nije rekao ništa, samo je uzdahnuo i nastavio dalje. Pokucao je na još troja vrata bogatih kuća, i svuda je dobio isti odgovor – psovke, uvrede ili zatvorena vrata. Niko nije hteo da prlja svoju skupu sofru jednim dronjavim musafirom.
Sunce je već zalazilo. Ezan se začuo sa minareta, označavajući kraj posta. Starac je posrnuo, umalo pao od gladi i žeđi. Poslednjim snagama došao je do kraja mahale, do Mejrine kućice. Kroz mali prozor video je slabašno svetlo sveće. Pokucao je na drvena vrata koja su visila na šarkama.
Mejra je upravo sela za svoju malu sofru (niski sto). Pred njom je bio tanjir retke čorbe od koprive i pola somuna koji je dobila od komšinice. Kad je čula kucanje, trgla se. Ko bi dolazio sirotinji u ovo doba? Otvorila je vrata i ugledala starca. Njegovo lice bilo je bledo, usne ispucale. Odmah je videla da je to čovek u nevolji, putnik namernik koga je Bog poslao.
“Selam alejkum, majko,” rekao je starac tiho. “Imaš li kap vode za musafira, da omrsi post?” Mejra se postidela svoje sirotinje. Kako da ga uvede u ovu bedu? Ali srce joj nije dalo da ga odbije. Širom je otvorila vrata i osmehnula se najtoplijim osmehom.
“Alejkum selam, dedo. Bujrum, uđi! Kako da nema, Bog je dao. Moja kuća je mala, ali je srce veliko. Nemaš šta da biraš, ali ono što imam, podelićemo napola. Sedi, sad ću ja doneti vode.” Uvela ga je unutra, posadila na jedini jastuk koji je imala i stavila pred njega svoju čorbu i somun. Sebi je sipala samo vodu. Gledala ga je kako jede drhtavim rukama, i osetila neku čudnu milinu u duši, kao da je ugostila samog meleka (anđela).
Starac je jeo polako, sakupljajući svaku mrvicu hleba sa sofre, kao da je svetinja. Mejra ga je gledala sa blagim osmehom, sipajući mu još vode u okrnjenu čašu. “Jedi, dedo, nek ti je na zdravlje,” govorila je. Kad ju je ponudio da podeli s njim, ona je slagala bez trunke kajanja: “Jedi ti, ja sam već iftarila, sita sam.” A stomak joj je krčao od gladi. Nije marila. Njena duša je bila puna onog trenutka kad je videla da se boja vraća u starčevo lice.
Posle jela, starac se naslonio na zid i duboko uzdahnuo. “Bog ti dao svakog dobra, kćeri,” rekao je glasom koji više nije bio promukao, već topao i dubok. “Nije bogat onaj ko ima punu seharu, nego onaj ko ima puno srce. Večeras si ti nahranila mene, a Bog će nahraniti tebe.” Pričali su dugo u noć. Starac je pričao o dalekim zemljama, o Mekki i Medini, a Mejra je slušala upijajući svaku reč, zaboravljajući na svoju bedu.
Kada je došlo vreme za spavanje, Mejra je ustala i razmestila svoj jedini dušek u ćošku sobe. Stavila je čist čaršav, onaj koji je čuvala za smrt, i meki jastuk punjen vunenim pahuljama. “Lezi ovde, dedo, odmori stare kosti,” rekla je. Starac se usprotivio: “Ne mogu ja, kćeri, u tvoju postelju, a ti na pod.” Ali Mejra je bila neumoljiva. “Ja sam mlada i zdrava, mogu i na ćilimu. Ti si musafir, gost je svetinja.” Pokrila ga je jorganom i legla na tvrdi pod pored peći.
Zaspala je brzo, umorna ali spokojna. Sanjala je da joj je kuća puna svetlosti i mirisa ruža. Ujutru ju je probudio zrak sunca koji je padao pravo na njeno lice. Trgla se, setivši se gosta. “Dedo, jesi li se naspavao?” pitala je tiho, podižući se sa poda. Ali odgovora nije bilo. Soba je bila tiha.
Pogledala je prema dušeku. Bio je prazan. Jorgan je bio uredno složen, zategnut kao pod konac. Vrata su bila odškrinuta, a jutarnji povetarac je njihao zavesu. Mejra je istrčala napolje, gledajući niz prašnjavi put. Nikoga nije bilo. Starac je otišao pre zore, tiho kako je i došao, ne želeći da je budi. Osetila je malu tugu što nije stigla da mu skuva kafu za put, ali i radost što je bar jednu noć nekome bila utočište.
Vratila se u sobu da raspremi krevet. Kad je podigla jastuk da ga protrese, nešto teško je palo na pod uz zvonak zvuk. Zveeeek! Mejra je stala. Na šarenom ćilimu ležala je teška, kožna kesa vezana zlatnim koncem. Pored nje je bio komad papira.
Drhtavim rukama je podigla kesu. Odvezala je konac i zabljesnulo ju je nešto sjajno. Unutra je bilo pedeset zlatnih dukata. Pravih, teških dukata kakve nije videla ni kod begova. Uzela je papir. Na njemu je pisalo lepim, krasnopisom: “Hleb siromaha slađi je od meda bogataša. Ovo je tvoje, jer si jedina u kasabi imala mesta za musafira. Gradi kuću, ali ne gradi zidove oko srca.”
Mejra je pala na sedždu (kolena), plačući od sreće i zahvalnosti. Nije to bio običan prosjak. Bio je to neko koga je Bog poslao da iskuša srca ljudi u kasabi. Vest o Mejrinom bogatstvu brzo se pročula. Oni isti begovi koji su oterali starca, sada su pognute glave prolazili pored njene kuće, stideći se svojih punih trpeza i praznih duša.
Mejra je popravila svoju kuću, ali je ostala ista. Svakog Ramazana, njena vrata su bila širom otvorena za svakog putnika namernika, a u čaršiji se i danas priča legenda o tajanstvenom musafiru i udovici koja je svoje parče hleba zamenila za džennet (raj).