Baka Ruža je živela u malom stanu na periferiji grada, od penzije koja je bila manja od računa za grejanje. Ceo radni vek provela je u pekari “Sloboda”, s one strane šaltera, prodajući hleb i kifle generacijama đaka. Sada, u osamdesetoj, ruke su joj bile krive od artritisa, a srce slabo. Ali ponos joj je bio prav kao strela. Nikad nikog nije molila, nikad se nije žalila. Jela je pasulj tri dana da bi četvrti imala za unuke kad dođu, iako su oni retko dolazili.
Bio je dvadeseti u mesecu. Najgori datum. Penzija potrošena, a nova daleko. Ruži je nestalo lekova za pritisak i srce. Onih “stranih”, što se doplaćuju, jer joj oni državni nisu pomagali. Trpela je dva dana, vrtelo joj se u glavi, ali nije imala kud. Morala je u apoteku.
Prevrnula je stari novčanik. Izvadila je svaku paru iz džepa kaputa, istresla kasicu u koju je ubacivala metalni novac. Skupila je sve na gomilu na kuhinjskom stolu. Brojala je tri puta. Falilo joj je. Ne puno, možda 300 dinara, ali za nju je to bilo kao milion. “Možda su pojeftinili,” pomislila je sa onom naivnom staračkom nadom. Obukla je svoj najbolji kaput (star 20 godina, ali čist i ispeglan) i krenula.
U apoteci je bila gužva. Ljudi su kašljali, deca su plakala. Ruža je stala u red, stežući u znojavoj šaci onaj zgužvani novac. Srce joj je lupalo ubrzano, ne samo od bolesti, nego od sramote. Šta ako ne bude dovoljno? Šta ako je vrate? Gledala je u pod, da ne sretne nečiji pogled.
Došla je na red. Iza pulta je stajala mlada apotekarka, lepa devojka sa crnom kosom vezanom u rep. Na pločici joj je pisalo “Milica”. Ruža je tiho, skoro šapatom, rekla imena lekova. Devojka je brzo kucala po tastaturi, donela kutije i stavila ih na pult. “To će biti 1.850 dinara, bako.”
Ruža se zaledila. Poskupeli su. Prošli put je bilo 1.500. U ruci je imala tačno 1.550. Osetila je kako joj krv udara u obraze. Ruke su joj počele drhtati dok je spuštala novac na staklo. Brojala je polako, nadajući se čudu, da će se novčanice razmnožiti. Ali matematika je bila surova.
“Izvini, ćeri…” rekla je Ruža glasom koji se lomio. “Izgleda da nemam… nemam dovoljno. Poskupelo je, a ja nisam znala. Daj ti meni samo ovaj jedan, za srce. Ovaj za pritisak ću… njega ću drugi put.” Vraćala je kutiju nazad.
Iza nje, neki čovek u skupom odelu je nervozno lupkao nogom. “Ajde, baba, požuri malo, nemamo ceo dan! Ljudi čekaju!” dobacio je glasno. Ruža se skupila kao da ju je udario. Htela je da propadne u zemlju. “Izvinite, izvinite…” mrmljala je, kupila bi samo taj jedan lek i pobegla glavom bez obzira.
Milica, apotekarka, pogledala je u staricu. Pogledala je u one krive, drhtave ruke koje su prebirale po dinarima. Pogledala je u njeno lice, izborano i prebledelo od stida. Zastala je. Nešto joj je u tom licu bilo poznato. Te oči… taj blagi, izvinjavajući pogled.
“Sačekajte trenutak,” rekla je Milica oštro onom čoveku iza, koji je ućutao. Zatim se okrenula Ruži. “Bako, jeste li vi radili u pekari kod škole ‘Vuk Karadžić’? Pre nekih petnaest godina?”
Ruža je podigla pogled, iznenađena. “Jesam, sine. Tamo sam penziju zaradila. Što pitaš?”
Milica nije odgovorila odmah. Samo je uzela obe kutije lekova, i onu koju je Ruža vratila. Otkucala je nešto na kasi, izvadila svoj novčanik iz torbe ispod pulta i ubacila novčanicu u kasu. Zatim je uzela kesu, stavila lekove unutra, i dodala još i kutiju vitamina i magnezijuma sa police.
Milica je pružila punu kesu preko pulta. “Izvolite, bako. Sve je plaćeno. I ovi vitamini su za vas, da ojačate malo.”
Ruža je stajala kao ukopana. Gledala je u kesu, pa u devojku, pa u onaj svoj sitniš na pultu. “Ali, dete… ja nemam… nisam ti dala pare. Ne mogu ja to da uzmem, nemam od čega da ti vratim.” Oči su joj se napunile suzama. Mislila je da je devojka pogrešila ili da joj se smilovala kao prosjaku, a Ruža prosjak nije bila.
Milica je izašla iza pulta, zaobišla kasu i prišla starici. Uhvatila ju je za one hladne, naborane ruke. Oči su joj bile vlažne. “Bako Ružo, vi ste ovo platili odavno. Pre mnogo godina.”
U apoteci je nastala tišina. Čak je i onaj nervozni čovek prestao da gleda u telefon. Svi su slušali.
“Ja sam Milica,” rekla je devojka tiho. “Ona mala Milica što je dolazila kod vas na velikom odmoru u pocepanoj jakni. Sećate se? Moja majka je bila čistačica, nismo imali ni za užinu. Sva deca su kupovala pancerote i pice, a ja sam stajala sa strane i gledala. Vi ste me svaki dan, ali svaki dan, zvali iza pulta.”
Ruža je trepnula. Magla u sećanju se razišla. Setila se devojčice sa velikim crnim očima koja je uvek bila gladna, ali previše ponosna da traži.
“Davali ste mi onu veliku kiflu sa sirom,” nastavila je Milica, a suza joj je skliznula niz obraz. “I uvek ste govorili: ‘Ovo je ostalo od juče, baciću ako ne pojedeš, učini mi uslugu.’ A ja sam znala da je vruća, tek ispečena. Znala sam da je vadite iz tepsije za mene. I nikad mi niste naplatili. Govorili ste: ‘Pišem ti na veresiju, platićeš kad postaneš velika i važna’.”
Ruža je zaplakala. Staračke ruke su joj drhtale u Miličinim mladim dlanovima. “Ti si to dete… Bože dragi… Pa ti si postala doktorka.”
“Postala sam apotekarka, bako. I nikad nisam zaboravila ukus te kifle. Ona me je nahranila, ali vaša dobrota me je naučila kakav čovek treba da budem. Ovo je moj dug. Ta veresija je sad došla na naplatu.” Milica je poljubila staricu u obraz.
Ruža nije mogla da govori od jecaja. Samo je klimala glavom i stiskala devojčinu ruku. Onaj nervozni čovek iza je obrisao oči i tiho rekao: “Svaka čast, sestro.” Izvadio je novčanicu od 2.000 dinara i gurnuo je Ruži u džep kaputa. “Nek se nađe, majko, za voće,” rekao je i izašao pre nego što je mogla da ga odbije.
Ruža je izašla iz apoteke sa punom kesom lekova i punim srcem. Nije više osećala ni bol u nogama, ni vrtoglavicu. Hodala je uspravno. Tog dana je shvatila da nijedno dobro delo, ma koliko malo bilo – makar to bila i jedna obična kifla – nikad ne propada. Ono se negde čuva, kamati se u banci neba, i vraća se onda kad ti je najpotrebnije.