Porodična kuća Stankovića, nekada puna šarenih ćilima, goblena i topline, polako se pretvarala u apoteku. Otkako se sin Milan oženio Majom, stvari su počele da se menjaju. Maja je bila moderna žena, opsednuta enterijerima sa Instagrama. Prezirela je “seljački stil”. Malo po malo, iz kuće su nestajale slike predaka, heklani stolnjaci i drveni ormari. Sve je postajalo belo, sivo i oštro. Minimalizam, rekla bi Maja. Praznina, mislila je svekrva Jovanka.
Jovanka je bila tiha starica koja se trudila da ne smeta. Povukla se u sebe otkako je postala udovica. Njeno jedino utočište u toj kući koja je postajala tuđa, bila je stara, plišana fotelja u uglu dnevne sobe. Ta fotelja je bila izlizana na rukohvatima, federa su malo škripali, a boja je odavno izbledela. Ali za Jovanku, to je bio tron. Tu je sedela sa svojim pokojnim mužem, tu je dojila Milana, tu je plela čarape unucima. Ta fotelja je mirisala na prošlost.
Maji je fotelja bola oči. “Milane, pogledaj ovo ruglo,” govorila bi mužu svakog dana. “Renovirali smo celu dnevnu sobu, stavili italijanske pločice, spustili plafone, a ova… ova krntija kvari sve! Smrdi na moljce. Moramo da je bacimo.” Milan je slegao ramenima, rastrzan između žene i majke. “Pusti, Majo, to je majčino. Voli da sedi tu,” branio bi se slabo.
Ali Maja nije odustajala. Jednog jutra, dok je Milan bio na poslu, a Jovanka otišla u dom zdravlja po recepte, Maja je donela odluku. Pozvala je komšiju koji je imao prikolicu. “Nosi ovo,” rekla je, pokazujući na fotelju. “Nosi na deponiju. Neću da je vidim.” Komšija se nećkao: “Ali, snajka, to je Jovankina…” “Plaćam duplo,” presekla ga je Maja.
Za deset minuta, ugao dnevne sobe je ostao prazan. Maja je tu stavila veliku, modernu vazu sa suvim granama, ofarbanim u srebrno. “Konačno,” uzdahnula je zadovoljno, brišući prašinu. “Sada soba diše.” Nije ni slutila da je sa tom foteljom izbacila i srce ove kuće.
Kada se Jovanka vratila, umorna i spora, ušla je u dnevnu sobu da se odmori. Krenula je ka svom uglu, po navici, a onda je zastala. Štap joj je ispao iz ruke. Gledala je u srebrnu vazu. Gledala je u prazninu. Usne su joj zadrhtale. Okrenula se ka Maji koja je kuckala poruke na telefonu. “Gde je…?” pitala je tiho. Maja nije ni podigla pogled. “Bacila sam, bako. Bilo je puno prašine. Kupićemo ti lep, moderan tabure. Ovaj prostor mora da bude otvoren.”
Jovanka nije rekla ni reč. Nije vikala. Nije plakala. Samo je klimnula glavom, kao da je razumela da je i ona, zajedno sa tom foteljom, postala “starež” za bacanje. Polako se okrenula i izašla iz kuće. Maja je mislila da je otišla u svoju sobu. Ali kada je Milan došao s posla i pitao gde je majka da ručaju, Jovankine sobe su bile prazne.
Mrak je počeo da pada, a s njim i hladna, dosadna kiša. Milan je pretražio dvorište, komšiluk, zvao rođake. Niko nije video Jovanku. Maja je nervozno šetala po dnevnoj sobi, govoreći: “Ma sigurno je otišla kod neke drugarice da nam tera inat. Znaš kakvi su stari, vole da prave dramu.” Ali Milan je nije slušao. U stomaku je imao onaj težak osećaj, kamen koji ga je pritiskao. Setio se pogleda svoje majke poslednjih meseci, onog pogleda psa koga teraju sa praga.
Onda mu je sinulo. Setio se komšije sa prikolicom. Istrčao je napolje, seo u kola i pod punim gasom krenuo ka izlazu iz sela, ka mestu koje niko ne voli da posećuje – ka gradskoj deponiji. Vozio je kao ludak, dok su brisači jedva stizali da sklone vodu sa stakla. Molio je Boga da greši, da mu majka nije tamo, na tom smetlištu gde završava sve ono što ljudima više ne treba.
Kada je stigao, kapija deponije je bila otvorena. Smrad truleži i dima ga je zapahnuo čim je otvorio vrata. Gazio je po blatu, preskakao gomile plastike, starog gvožđa i šuta. Svetlom mobilnog telefona šarao je po tom groblju predmeta. “Majko! Majkooo!” vikao je, a vetar mu je vraćao glas.
A onda, u daljini, ispod jednog iskrivljenog drveta na samom rubu deponije, ugledao je prizor koji će ga proganjati dok je živ. Tamo, usred blata i đubreta, stajala je ona stara, izlizana plišana fotelja. A u njoj je sedela Jovanka.
Sedeći uspravno, kao kraljica na prestolu, Jovanka je pokrila glavu starom maramom koja je već bila natopljena kišom. Ruke je mirno držala na krilu. Nije plakala. Gledala je u daljinu, potpuno mirna, dok je oko nje vladao haos bačenih života. Izgledala je kao da tu pripada, kao da je srasla sa tom odbačenom foteljom.
Milan je pritrčao, padajući u blato, gušeći se u suzama. “Majko! Šta radiš tu, pobogu?! Ustaj! Idemo kući! Smrznućeš se!” Uhvatio ju je za hladne ruke, pokušavajući da je podigne. Jovanka se nije opirala, ali ga je pogledala onim svojim blagim, umornim očima i tiho rekla reči koje su Milana isekle kao mač.
“Zašto da idem, sine? Ovde mi je mesto. Tamo kod vas je sve novo, lepo, sjajno. Ja sam stara, izlizana i nepotrebna, baš kao i ova fotelja. Maja je lepo rekla – kvarim prostor. Ovde nikome ne smetam. Ovde sam među svojima, među stvarima koje su nekad nekome značile, a sad su samo teret.”
Milan je vrisnuo od bola. Podigao je majku u naručje kao dete, noseći je ka kolima. Zatim se vratio, zgrabio tu tešku, mokru, prljavu fotelju i uz nadljudski napor je odvukao do gepeka. Nije je ostavio.
Kada su stigli kući, Milan je nogom otvorio ulazna vrata. Maja je skočila sa kauča, prebledela videvši blatnjavog muža i svekrvu. Milan nije rekao ni reč. Uneo je prljavu fotelju u sred one blistave, bele dnevne sobe, pravo na italijanske pločice, pored one srebrne vaze. Posadio je Jovanku u nju, pokrio je ćebetom i tek onda se okrenuo prema ženi. “Ovo je njeno mesto,” rekao je tiho, ali opasno. “I ako ova fotelja ikad više izađe iz ove kuće, izlaziš i ti.” Maja je spustila glavu, postiđena do srži, shvativši da je u trci za modom zamalo izgubila čoveka u sebi.