U starom stanu na drugom spratu socijalističke zgrade, tišina je bila toliko glasna da je parala uši. Učiteljica Nada, sitna žena od osamdeset godina, sedela je u svojoj fotelji presvučenoj meblom koji je odavno izbledeo. Na krilu joj je bio težak, kožni album sa fotografijama, a na stolu šoljica čaja koji se odavno ohladio. Badnje veče je prolazilo, a telefon je ćutao kao zaliven.
Nada je provela četrdeset godina u seoskoj školi, učeći decu da pišu prva slova, da sabiraju jabuke i kruške, ali pre svega – da budu ljudi. Kroz njenu učionicu prošle su hiljade đaka. Znala je svakome ime, znala je ko nema užinu, ko se plaši mraka, a ko lepo crta. Svoj život je dala školi. Zbog te dece, nikada nije stigla da osnuje svoju porodicu. Mislila je: “Svi su oni moja deca.”
Ali starost je surova, a pamćenje ljudi kratko. Otkako je otišla u penziju pre petnaest godina, pozivi su se proredili. Prvih godina su joj slali čestitke, poneko bi svratio na kafu. Kako je vreme prolazilo, generacije su odlazile u gradove, u inostranstvo, jurile za svojim životima i problemima. Učiteljica Nada je ostala samo uspomena iz bukvara, fusnota u njihovim odraslim životima.
Ovaj Božić bio je posebno težak. Njena sestra, jedini rod koji je imala, preminula je jesenas. Nada je ostala potpuno sama na svetu. Stan je bio hladan, iako je radijator bio vreo. Hladnoća je dolazila iznutra. Nije kitila jelku. “Kome da kitim?” pitala se naglas, brišući prašinu sa crno-bele slike generacije 1985. “Mrtvim stvarima i zidovima?”
Ustala je da naloži malu peć u kuhinji, jedinu prostoriju koju je grejala dodatno. Ruke su joj drhtale dok je ubacivala drva. Reuma je stezala prste koji su nekada tako vešto držali kredu. Setila se malog Miloša, đaka koji je uvek dolazio bez jakne zimi. Setila se kako mu je ona isplela džemper. Gde li je sad Miloš? Da li se seća stare učiteljice dok seče pečenicu svojoj deci? Verovatno ne.
Vratila se u fotelju. Upalila je televizor, samo da čuje ljudski glas. Na ekranu su išle reklame za srećne porodice, pune stolove, nasmejane bake okružene unucima. Nada je ugasila televizor. Nije mogla da gleda tuđu sreću dok je njena samoća bila tako opipljiva. Suze, one staračke, tihe i slane, počele su da joj klize niz obraze. “Bože,” šapnula je, “uzmi me. Ne mogu više da budem nikome.”
Noć je odmicala. Ponoć je prošla. U daljini su se čula zvona sa crkve i poneka petarda. Nada je sklopila ruke i pomolila se za zdravlje svojih bivših đaka, gde god da su. To je bila njena tradicija. Iako oni nju ne zovu, ona njih nije zaboravila. Svako ime je pamtila.
Zaspala je u fotelji, pokrivena heklanim ćebetom. Sanjala je školsko zvono i graju u dvorištu. Sanjala je da je opet mlada i potrebna.
Božićno jutro je svanulo sivo i maglovito. Nada se probudila ukočena. Pogledala je kroz prozor. Ulica je bila pusta. “Još jedan dan,” uzdahnula je. Krenula je ka kuhinji da stavi vodu za kafu, pomirena sa sudbinom da će jedini gost danas biti tišina.
Ali, dok je voda počinjala da vri, začula je neki čudan zvuk spolja. Prvo tiho, kao žamor. A onda sve jače. Čula se muzika. Harmonika? Gitara? Neko je pevao. I to ne jedna osoba, nego hor glasova. “Božić je, Božić je, pucaju prangije…” Pesma je dolazila tačno ispod njenog prozora. Nada je zbunjeno spustila džezvu. Ko bi pevao pod njenim prozorom u sedam ujutru?
Prišla je prozoru i pomerila tešku, plišanu zavesu. Kada je pogledala dole, srce joj je preskočilo. Morala je da se uhvati za ragastov da ne padne. Ispred zgrade, u snegu, stajalo je bar pedeset ljudi. Svi su gledali gore. U njen prozor.
Nada je drhtavim rukama obrisala zamagljeno staklo. Nije verovala svojim očima. Dole, ispred sivog ulaza, stajali su odrasli ljudi, muškarci i žene, neki sa svojom decom u naručju. Bilo je tu lekara, majstora, advokata, prodavačica… Ali za Nadu, u tom trenutku, oni nisu bili odrasli. Videla je samo njihova lica iz đačkih klupa. Videla je Marka iz treće klupe, videla je Jelenu koja je lepo recitovala, videla je…
A onda se iz gomile izdvojio jedan krupan čovek u radničkom odelu, noseći na ramenu ogromnu pečenicu uvijenu u celofan, a u drugoj ruci veliku korpu. Podigao je glavu i viknuo, glasom koji je nadjačao harmoniku: “Učiteljice! Silazi dole ili mi penjemo ovo gore! Nema bežanja sa časa danas!” Bio je to Miloš. Onaj mali Miloš kojem je isplela džemper pre trideset godina jer se smrzavao.
Nada je pokušala da otvori prozor, ali suze su je gušile. Samo je klimnula glavom i rukom im mahnula da dođu gore. Nije prošao ni minut, a stepenište zgrade je zagrmelo. Čuli su se teški koraci, smeh, dovikivanje. Zvono na vratima je zazvonilo, prvi put posle mnogo meseci. Kada je otvorila vrata, bujica ljubavi je ušla u njen mali, hladni stan.
Miloš je ušao prvi, spustio pečenicu na sto i zagrlio staricu tako jako da su joj noge odvojile od poda. Njegov kaput je mirisao na zimu, duvan i pečenje. “Mislila si da smo te zaboravili, a?” nasmejao se, a oči su mu bile vlažne. “E pa, učiteljice, ko će nas da nauči kako se lomi česnica ako ne ti?” Za njim su ušli ostali. Stan, koji je do pre pet minuta bio grobnica tišine, postao je košnica.
Neko je unosio piće, neko torte, neko kese sa voćem. Jedna bivša učenica, sada doktorka, donela joj je novi, topli ogrtač i odmah joj ga ogrnula oko ramena. “Ovo je da vas greje, kao što ste vi nas grejali znanjem,” šapnula je. Nadin mali dnevni boravak postao je tesan. Ljudi su sedeli na podu, na naslonima fotelja, stajali u hodniku. Ali nikome nije bilo tesno u srcu.
Postavili su sto. Nada je sedela u čelu, kao kraljica. Gledala je ta lica. Svi su oni sada imali svoje živote, svoje brige, sede vlasi u kosi. Ali danas, na Božić, svi su ponovo bili deca koja su došla kod svoje druge majke. Miloš je ustao da nazdravi. Podigao je čašicu domaće rakije. “Za učiteljicu Nadu,” počeo je, a glas mu je zadrhtao. “Mnogi od nas nisu imali šta da jedu kod kuće. Mnogi nisu imali kaput. Ali smo imali školu u koju smo voleli da idemo, jer nas je tamo čekao neko ko nas je voleo više od plate. Srećan Božić, razredna! Dok je nas, ti nikad nećeš biti sama!”
“Živeli!” zagrmelo je pedeset grla u malom stanu. Nada je plakala. Ali to više nisu bile one teške, staračke suze od sinoć. Bile su to suze koje peru dušu. Gledala je oko sebe i shvatila najveću istinu svog života. Mislila je da nema dece jer ih nije rodila. Kako je samo grešila. Rodila ih je srcem. I oni su se vratili.
Tog dana, telefon nije prestajao da zvoni, jer su oni koji nisu mogli da dođu zvali video pozivom iz Nemačke, Austrije, Amerike. Nada je jela, pevala i smejala se. Kada su uveče odlazili, ostavili su joj pun frižider, drva za celu zimu i obećanje da će raspored poseta stajati na frižideru. Nada je ostala sama u stanu, ali tišine više nije bilo. Zidovi su upili smeh, a srce je bilo puno kao šipak. Pogledala je u ikonu na zidu i šapnula: “Hvala ti, Bože. Ja sam najbogatija žena na svetu.”