Zoran je bio tipičan primer čoveka koga je novac promenio nagore. Otišao je u Švajcarsku kao golja, a vratio se kao “gazda”. Kupio je najveći plac u selu, srušio staru očevinu i počeo da zida dvorac sa bazenom. Nije mu smetalo ništa, osim prvog komšije Jovana. Jovan je bio dobar, tiha duša, ali ga život nije mazio. Živeo je u maloj, okrečenoj kući sa ženom i troje dece. Njegovo dvorište nije bilo popločano mermerom, već je bilo puno alata, starih delova za traktor i domaćih životinja. To je bio život seljaka.
Zoranu je to bolo oči. “Sramota me je da mi gosti iz Ciriha gledaju tvoje kokoške dok roštiljamo,” rekao je jednog dana preko ograde, ne krijući gađenje. Sutradan su stigli kamioni sa blokovima. Zoran je počeo da diže zid. Ne običnu ogradu, nego pravi betonski bedem visok tri metra. Jovan je izašao na kapiju, držeći kapu u rukama. Osećao se malim pred tim mašinama i Zoranovom prepotencijom. “Komšija Zorane,” počeo je tiho. “Nemoj toliki zid, ko Boga te molim. Zatvorićeš mi svetlost, paradajz mi neće roditi u hladovini. A i suzili ste put… ovde je krivina, ako ne daj Bože zatreba, ne može veće vozilo da prođe.”
Zoran je stajao na svojoj terasi, paleći tompus. “Jovane, slušaj me dobro,” viknuo je da ga i radnici čuju. “To što ti zoveš paradajz, ja zovem korov. To što ti zoveš put, to je moja zemlja do zadnjeg centimetra. Zid ide gore. Ako ti se ne sviđa, prodaj tu rupu i seli se.” Zoran je izvadio iz džepa zgužvanu novčanicu od 50 evra i bacio je prema Jovanu. “Evo ti, kupi deci čokoladu i ne smaraj me više.” Radnici su se kliberili. Jovan je osetio kako mu obrazi gore od stida, ali je prećutao. Zid je nikao za tri dana. Jovanova kuća je ostala u večitom mraku.
Tri godine su komšije živele “jedan pored drugog”, a zapravo svetovima daleko. Zoran je pravio žurke, Jovan je radio na njivi. Nikad se nisu pozdravili. A onda je došla ta kobna letnja noć. Sparina je bila neizdrživa. Oko dva ujutru, tišinu je procepao krik Zoranove žene sa terase: “Upomoć! Ljudi, pomozite! Zoranu je stalo srce! Zovite hitnu!”
Hitna pomoć iz grada je stigla neverovatno brzo. Sirene su zavijale, plava svetla su seckala mrak. Ali, kad su stigli do skretanja za Zoranovu vilu – šok. Ogromno, moderno vozilo hitne pomoći nije moglo da uđe u dvorište. Onaj betonski zid, koji je Zoran podigao na samoj ivici puta da bi se ogradio od Jovana, napravio je “levak”. Vozilo se zaglavilo između zida i bandere. Nije moglo ni napred, ni nazad. Vozač je psovao, lekari su istrčali sa nosilima, ali do kuće je bilo još 200 metara uzbrdo, pod velikim nagibom. Zoran je imao masivni infarkt, svaki sekund je bio važan, nisu smeli da gube vreme trčeći uzbrdo sa opremom.
Jovan je, probuđen bukom, izašao u dvorište u pidžami. Video je dramu. Video je lekare kako nemoćno šire ruke, video je Zoranovu ženu kako čupa kosu na terasi. “Ne može da prođe! Zid smeta! Zaglavili smo se!” vikao je vozač hitne. Jovan je pogledao u taj zid. Zid koji mu je uzeo sunce. Zid zbog kojeg su ga ismejali. Zid koji je sada bio prepreka između života i smrti njegovog neprijatelja.
Jovan nije oklevao ni sekunde. Otrčao je iza svoje kuće. Začuo se zvuk starog dizel motora. Tr-tr-tr-tr! Jovan je upalio svoj stari, rđavi traktor “Rakovica”. Dao je gas do daske. Crni dim je suknuo iz auspuha. Zoranova žena je gledala u neverici, ne shvatajući šta se dešava. Jovan je usmerio traktor pravo na onaj deo zida koji je blokirao put. Spustio je prednju kašiku, ubacio u brzinu i jurnuo.
Tras! Udarac je bio strahovit. Stara “Rakovica” se propela na zadnje točkove, metal je zaškripao, ali Jovan nije puštao gas. Betonski blokovi, sveže ozidani i skupi, nisu izdržali udar teške mašine. Zid se srušio uz oblak prašine i lomljave. Jovan je ubacio u rikverc, pa još jednom udario, raščišćavajući put. “Prolazite! Brzo!” viknuo je lekarima, mašući rukom kroz oblak prašine. Vozač hitne je dao gas, projurio preko šuta i cigala, i stigao do ulaza u vilu. Lekari su uleteli u kuću. Minuti su bili u pitanju. Uspeli su da stabilizuju Zorana, ubace ga u vozilo i odjure ka bolnici.
Jovan je ostao u dvorištu, naslonjen na svoj traktor. Zid je bio uništen. Njegova “Rakovica” je imala ulubljenu haubu. Ali on je samo obrisao znoj sa čela i vratio se u krevet.
Dve nedelje kasnije. Jovan je sedeo ispred svoje kuće i ljuštio jabuke. Čuo je zvuk automobila. Crni Mercedes se zaustavio ispred kapije. Iz njega je izašao Zoran. Bio je bledo, smršao, hodao je polako, uz pomoć štapa. Jovan je ustao, očekujući svađu. Očekivao je tužbu za srušen zid. Zoran je prišao polako. Stao je pred Jovana. Gledao je u onu ulubljenu haubu na traktoru. Zatim je pogledao Jovana u oči. Nije izvadio novčanik. Nije bacio 50 evra. Zoran je zaplakao. Pao je na kolena pred svojim siromašnim komšijom, tu u prašinu, u ono isto dvorište koje mu se gadilo.
“Oprosti mi, Jovane,” jecao je bogataš. “Ja sam tebe zazidao, a ti si meni život dao. Srušio si moj zid da bi spasao moje srce, a ja nisam imao srca za tebe.” Jovan ga je podigao sa zemlje. “Ustani, komšija. Nismo mi stranci. Ljudi smo.”
Sutradan, Zoran nije zvao zidare da poprave zid. Zvao je bager. Naredio je da se sruši ceo zid, do temelja. Svih pedeset metara betona koji je razdvajao njihova dvorišta. “Hoću da vidim svog brata Jovana kad pijem kafu,” rekao je radnicima.
Zoran je Jovanu kupio nov, moderan traktor. Ali to nije bilo najvažnije. Najvažnije je bilo to što od tog dana, između njih dvojice nije bilo ni žice. Sedeli su svako jutro, jedan na mermernoj terasi, drugi na drvenoj klupi, i dovikivali se uz kafu. Paradajz u Jovanovoj bašti je te godine rodio kao nikad pre, jer mu niko nije zaklanjao sunce.