Bojan je bio “faca” u kraju. Uvek najnovije “Air Max” patike, markirana trenerka, telefon poslednje generacije. Studirao je pravo, izlazio po splavovima i trudio se da ostavi utisak momka koji “ima”. Njegova devojka Iva, ćerka poznatog advokata, mislila je da Bojan potiče iz stare, imućne porodice. On se nije trudio da je razuveri.
Istina je bila sasvim drugačija. I ta istina se zvala Stana.
Stana, njegova majka, bila je senka od žene. Mršava, pogrbljena, sa rukama crnim od prljavštine i licem koje je izgledalo dvadeset godina starije nego što jeste. Stana nije bila gospođa. Stana je bila čistačica, a u slobodno vreme – sakupljačica sekundarnih sirovina.
Svakog jutra, pre svitanja, dok je Bojan spavao u svojoj toploj sobi, Stana je obilazila kontejnere u susednim naseljima (da je ne vide Bojanovi drugovi) i tražila plastične flaše i limenke.
Bojan se nje stideo. Toliko se stideo da joj je zabranio da se pojavljuje u centru grada. “Ako te vidim da kopaš po đubretu dok sam ja s društvom, zaboravi da imaš sina!” vikao je na nju kad god bi je video u onom starom, izlizanom kaputu koji je nosila godinama.
Stana bi samo ćutala, spuštala pogled i krila one svoje kese iza leđa. “Neću, sine, neću. Samo sam prolazila…”
Kap koja je prelila čašu desila se prošlog utorka. Bojan je šetao sa Ivom kroz park, držeći je za ruku. Smejali su se. Iva je jela sladoled. Odjednom, Iva je stala i namrštila se. “Jao, vidi onu baku tamo… Bože, kako smrdi, jadna žena,” rekla je Iva, pokazujući prstom ka klupi.
Bojan je pogledao. Bila je to Stana. Odmarala je noge, okružena kesama punim flaša. Videla ih je. Pogledi su im se sreli. U Staninim očima zasijalo je nešto toplo, htela je da mu mahne, da vidi tu devojku o kojoj joj je pričao (kad je bio raspoložen).
Ali Bojan je stegao Ivin lakat i okrenuo glavu. “Ma pusti, klošarka neka. Ima ih svuda. Hajdemo odavde,” rekao je glasno, da ga majka čuje.
Stana je spustila ruku. Suza je skliznula niz njen prljavi obraz i pala na kesu sa smećem. Bojan je prošao pored rođene majke kao pored turskog groblja.
Te večeri, kad je došao kući, napravio je haos. “Dokle ćeš da me brukaš?!” urlao je, bacajući njene kese po hodniku. “Šta ćeš u parku?! Je l’ ti malo penzije? Šta si ti, prosjakinja? Svi mi se smeju zbog tebe! Obuci se kao čovek, aman ženo!”
Stana je sedela na hoklici u kuhinji, mala kao zrno graška. “Trebalo je, sine… zafalilo je…”, šaputala je. “Šta je zafalilo?! Hleba?! Imaš hleba! Ti si bolesna! Skupljaš đubre jer si bolesna!”
Bojan je zalupio vratima svoje sobe i pustio muziku do daske. Nije čuo tihi jecaj iz kuhinje. Nije čuo ni kada je Stana te noći legla u krevet i više se nije probudila.
Srce joj je prepuklo. Tiho, nečujno, baš onako kako je i živela.
Jutro je donelo tišinu. Bojan je našao majku hladnu, sa blagim osmehom na licu, kao da sanja nešto lepo. Sahrana je bila skromna. Bojan je stajao sam. Iva nije došla (rekao joj je da mu je umrla “dalja rođaka”).
Dva dana kasnije, Bojan je morao da raspremi majčinu sobu. U tu sobu nije ušao godinama. Smrdela je na vlagu i onaj teški miris starosti. Krevet je bio star, dušek propao. Bojan je podigao dušek da ga izbaci napolje.
I tada je video. Ispod dušeka, na daskama, stajala je jedna velika kutija od cipela, oblepljena selotejpom. Na njoj je pisalo samo: “Za Bojana”.
Otvorio je kutiju, misleći da je unutra neka njena “kolekcija” dugmadi ili starih slika. Ali kada je video šta je unutra, Bojanu su se noge odsekle. Pao je na kolena pored tog prljavog kreveta, a kutija mu je ispala iz ruku.
U kutiji nije bilo zlata. Nije bilo ni para. Bile su etikete. Stotine kartonskih etiketa i računa.
Bojan je drhtavom rukom uzeo prvu. Bila je to etiketa sa njegovih prvih “Nike” patika koje je tražio za 18. rođendan. Zatim etiketa sa one skupe jakne koju je nosio prošle zime. Pa račun za njegov “iPhone”. Svaka stvar kojom se on ponosio, svaka “marka” kojom je kupovao status u društvu, bila je ovde.
A ispod te gomile kartona, nalazila se sveska. Obična, školska sveska na kockice, u kojoj je Stana vodila svoju “računicu”. Bojan je otvorio svesku. Stranice su bile ispunjene brojevima i datumima.
“12. oktobar – 430 dinara (flaše). Još 15.000 za Bojanove patike.” “15. novembar – 200 dinara. Nisam jela večeru. Bojanu treba za ekskurziju.” “3. januar – Našla sam kaput u kontejneru, dobar je. Ne moram da kupujem sebi, uštedeću za njegov telefon.”
Bojan je čitao, a slova su počela da se mute. Nije ona bila “tvrdica”. Nije ona bila “prosjakinja” zato što je volela đubre. Ona je kopala po tuđem otpadu da bi on mogao da sija. Ona je jela ostatke i nosila krpe da bi on mogao da glumi gospodina. Svaki njegov izlazak na splav plaćen je njenim poniženjem. Svaki njegov osmeh plaćen je njenom suzom.
Na kraju sveske bilo je pismo.
“Sine moj,” pisalo je krupnim, nepravilnim slovima. “Izvini što sam te sramotila. Znam da me se stidiš. I treba. Ja sam samo prosta žena koja nije znala bolje. Ali, sine, kad sam te rodila, zaklela sam se Bogu da ti nikad nećeš biti niko i ništa kao ja. Da ti nikad nećeš pognuti glavu pred drugima. Ja sam svoju glavu savila do zemlje, da bi tvoja mogla da bude visoko. Ne ljuti se na majku što skuplja flaše. Svaka ta flaša je bila jedna cigla u kuli tvoje sreće. Voli te mama.”
Bojan je vrisnuo. Vrisak je bio toliko jak da su komšije pomislile da ga neko kolje. Ali to je bio zvuk srca koje puca na hiljadu komada.
Grlio je tu prljavu svesku, mirisao onaj stari dušek, ljubio hladan pod na kojem je ona hodala. Setio se parka. Setio se njenog pogleda punog ljubavi koji je on presekla prezirom. Nazvao ju je “klošarkom”. Rođenu majku. Ženu koja je gladovala da bi on bio sit.
Te večeri, Bojan je uzeo sve svoje markirane stvari. Patike, jakne, satove. Sve ih je strpao u one iste kese za đubre koje je bacao po hodniku. Izašao je napolje i sve bacio u kontejner. Nije mogao da ih gleda. Pekle su ga. Svaki šav na tim stvarima bio je jedna rana na majčinoj duši.
Sutradan je Iva došla da ga vidi. Zatekla ga je kako sedi na majčinom krevetu, držeći njenu sliku. “Gde si ti, ljubavi? Šta je bilo s tom rođakom?” pitala je Iva, gledajući ga čudno.
Bojan ju je pogledao. Prvi put ju je video onakvu kakva jeste – praznu, hladnu, baš kao što je i on bio. “Nije mi to bila rođaka,” rekao je tiho. “To mi je bila majka. Ona ‘klošarka’ iz parka. Ona mi je kupila sve što vidiš na meni. I znaš šta? Ona je bila veća gospođa u svojim krpama nego ti i ja u svili ćemo ikad biti.”
Iva je zanemela i otišla. Bojan nije ni trepnuo. Od tog dana, Bojan više nije bio “faca”. Završio je fakultet, tiho, radeći teške poslove. I svake nedelje, odlazio je na groblje, noseći buket onog poljskog cveća koje je Stana volela, moleći kameni spomenik za oprost koji sebi nikada neće dati.