Avgustovska žega je pritisla selo. Vazduh je treperio od vreline, a muve su zujale kao lude oko prozora stare kuće u kojoj je ležao deda Stojan. Imao je osamdeset i pet godina i rak koji ga je jeo iznutra brže nego rđa staro gvožđe. Ležao je na visokim jastucima, suv kao grana, ispucalih usana, gledajući u plafon koji je sam okrečio pre trideset godina.
U sobi je bilo zagušljivo. Mirisalo je na lekove, ustajao vazduh i smrt koja samo što nije ušla. Ali Stojanu nije smetala toplota, ni bol. Smetala mu je buka iz dvorišta.
Napolju, ispod oraha, njegovi unuci, Marko i Stefan, nisu tiho plakali. Nisu se molili za dedinu dušu. Oni su se svađali.
“Traktor je moj! Deda je meni obećao IMT-a još kad sam položio!” drao se Marko. “Ma kakav tvoj, ti si dobio kola! Traktor i donja njiva idu meni, ili ću da te tužim dok sam živ!” urlao je Stefan.
Njihovi glasovi su dopirali kroz otvoren prozor, svaki kao ubod noža u Stojanovo srce. Čekali su da umre. Već su ga sahranili u svojim glavama i sada su komadali njegov život kao lešinari, dok je on još uvek disao.
“Vode…”, prošaputao je Stojan. Grlo mu je bilo kao šmirgla. “Dajte mi… vode…”
Ali niko ga nije čuo. Unuci su se napolju gurali, skoro potukli, mereći koracima dvorište koje još nije bilo njihovo. Snaja je u letnjoj kuhinji zveckala šoljama, verovatno spremajući kafu za “goste” kad se sve završi. Stojan je bio sam. Žedan u sopstvenoj kući koju je gradio svojim rukama, ciglu po ciglu.
Tada su škripnula ulazna vrata. Neko je ušao tiho, pazeći da ne lupne. Nije bio ni Marko ni Stefan.
Na vratima sobe pojavio se Pera. Komšija. Čovek koga je selo zvalo “Pera beda” jer je živeo u udžerici i nadničio za koru hleba. Nosio je izlizane pantalone i staru, masnu kapu koju je skinuo čim je prešao prag.
Pera je čuo svađu napolju. Čuo je i tiho stenjanje iz sobe koje unuci nisu.
Prišao je krevetu, polako, kao da prilazi svetinji. Video je Stojanove ispucale usne i čašu vode koja je stajala na stočiću, nedostižno daleko za starčeve slabe ruke.
“E moj komšija…”, uzdahnuo je Pera, a oči su mu se napunile suzama. “Zar si ovo dočekao?”
Pera je uzeo čašu. Podvukao je svoju grubu, žuljevitu ruku pod Stojanovu glavu i nežno ga podigao. Prineo mu je čašu usnama. Stojan je pio halapljivo, a voda mu se slivala niz bradu na prljavu potkošulju. Bio je to najslađi gutljaj u njegovom životu.
Kada je popio, Stojan je otvorio oči i pogledao Peru. U tom pogledu bilo je nečeg bistrog, oštrog, nečeg što nije ličilo na čoveka koji umire, već na čoveka koji donosi odluku.
Napolju se čuo zvuk lomljave stakla i psovka. Unuci su počeli da se tuku.
Stojan je drhtavom rukom uhvatio Peru za rukav. Stegao ga je neočekivano jako. Pokazao je prstom na stari drveni ormarić pored kreveta.
“Pera…”, prošištao je. “Otvori fioku. Daj mi onu plavu fasciklu. I olovku. Brzo. Dok nisu ušli.”
Pera je drhtavim rukama otvorio fioku. Unutra je mirisalo na lavandu i stare papire. Izvadio je plavu, prašnjavu fasciklu i jednu hemijsku olovku koja je stajala pored kutije za naočare.
Stojan je, uz nadljudski napor, podigao gornji deo tela. Lice mu je bilo sivo, ali oči su gorele poslednjim plamenom inata. Uzeo je papir iz fascikle – bio je to stari testament, sastavljen pre deset godina, u kojem je sve delio na ravne časti svojim unucima.
“Okreni…”, prokrkljao je Stojan. “Okreni na praznu stranu.”
Pera je okrenuo papir. Ruka starca je drhtala dok je prislanjao olovku na hartiju. Napolju se začuo zvuk udarca u metal – neko je šutnuo kapiju. Psovke su postale glasnije. “Jebem ti mater, ja sam ga vozio kod doktora prošle godine, meni pripada kuća!”, urlao je Marko.
Stojan je stisnuo zube. Olovka je zaparala papir. Pisao je sporo, krupnim, iskrivljenim slovima, boreći se za svaki potez.
“Ovaj testament je ništavan. Svu svoju zemlju, kuću, traktor i šumu ostavljam mom komšiji Petru Simiću. Moji unuci nisu zaslužili ni ekser, jer su me pustili da umrem žedan dok su delili moju kožu. Ovo je moja poslednja volja, pri čistoj svesti.”
Potpisao se. Potpis je bio krivudav, ali čitak.
Stojan je ispustio olovku. Izdahnuo je duboko, kao da je upravo spustio džak cementa sa leđa. Pogledao je u Peru.
“Uzmi ovo,” šapnuo je. “Sakrij u jaknu. Sutra idi kod advokata Jovana u varoš. Ne daj im… ne daj im da vide.”
Pera je gledao u papir, pa u komšiju. “Ali, Stojane… ne mogu… oni su tvoja krv…”
“Oni su moja kazna,” prekinuo ga je Stojan, a glas mu je postajao sve tiši. “Ti si mi danas bio sin. Idi sad. I hvala ti… za vodu.”
Stojanova glava je klonula na jastuk. Grudi su se još jednom podigle i spustile, a onda je nastala tišina. Ona konačna.
Pera je drhtavom rukom savio papir i gurnuo ga u unutrašnji džep svog starog prsluka. Obrisao je suze rukavom, prekrstio se i poljubio Stojana u hladno čelo.
Kada je otvorio vrata sobe da izađe, naleteo je na Marka i Stefana. Bili su zajapureni, znojavi od svađe i vrućine.
“Šta ćeš ti ovde, Beda?”, odbrusio je Stefan, gurajući ga u stranu.
“Deda je umro,” rekao je Pera tiho, spuštene glave.
Unuci su zastali na sekundu. Nisu izgledali tužno. Izgledali su… olakšano.
“E, konačno da se završi i ova muka,” promrmljao je Marko i uleteo u sobu, ne gledajući dedu, već pravo ka ormarima, tražeći skrivene pare. “Stefane, zovi onog advokata, da završimo papire što pre, hoću da prodam traktor do srede.”
Pera je izašao u vrelo popodne. Dok je hodao ka svojoj maloj, siromašnoj kući, osećao je težinu onog papira u džepu. Iza njega, u Stojanovoj kući, počinjala je lažna žalost i prava pljačka. Nisu znali da se u Perinom džepu nalazi papir koji će za par dana, na čitanju testamenta, izazvati veći zemljotres nego bilo koja oluja. Traktor, kuća, šuma… sve je to sada pripadalo “Peri Bedi”, čoveku koji je imao samo čašu vode, ali ju je dao u pravom trenutku.