Petnaest godina sam doslovno obožavala svoju najbolju prijateljicu Tamaru, gledajući u nju kao u jedinog, presvetog anđela čuvara koji me je podigao sa dna nakon teškog razvoda i stravičnog bankrota, a danas sam, otvarajući oštećeni kartonski paket koji je kurir greškom uručio meni umesto njoj, pronašla luksuzno, kožno ukoričen dnevnik sa zlatnim slovima „Projekat Ksenija“, u kom su do najsitnijih, bolesnih detalja opisani njeni koraci kako je lično potplatila ženu da mi zavede muža i kako je slala lažne sanitarne inspekcije da mi zatvore pekaru, samo zato što pati od teškog kompleksa spasioca i očajnički joj je trebala moja doživotna tuga kako bi se ona osećala velikom i moćnom.
Miris skupe, jake arabika kafe i oštar zvuk krupnih kapi kiše koje su besomučno udarale o panoramske prozore njenog luksuznog penthausa na Vračaru, ispunjavali su moje rano beogradsko prepodne. Bila sam njen podstanar iz milosti. Nakon što sam pre osam meseci izgubila apsolutno sve – brak u kom sam mislila da sam voljena i malu, predivnu pekaru u koju sam uložila svaki dinar i svaku kap svog znoja – Tamara mi je otvorila vrata svog doma. Njena karijera uspešne direktorke marketinga i njen savršeni, besprekorni život bili su oštra suprotnost mojim ruševinama. Svako veče bi sedela sa mnom na njenoj skupocenoj ugaonoj garnituri, brisala moje suze, milovala me po kosi i šaputala mi kako sam ja njena ranjena ptica i kako nikada neće dozvoliti da padnem. Bila je moj jedini kiseonik u trenucima kada sam želela da prestanem da dišem.
A onda je pozvonio interfon. Mladić u uniformi brze pošte užurbano mi je pružio veliku, crnu kartonsku kutiju. Zbog jake kiše, ivice kutije bile su potpuno natopljene vodom, a dno je počelo opasno da puca. Znala sam da Tamara fanatično čuva svoje skupe stvari, pa sam brzo odlučila da pažljivo otvorim raspadnuti karton kako bih prebacila sadržaj na suvo mesto. Presekla sam selotejp traku kuhinjskim nožem. Unutra je ležala neopisivo lepa, teška sveska obložena debelom, mirišljavom crnom kožom, delo poznatog beogradskog majstora za unikatni povez knjiga. Na sredini korica, duboko utisnuta zlatna slova, formirala su moj apsolutni horor. „Projekat Ksenija: Anatomija jedne zavisnosti.“
Vazduh je momentalno napustio moja pluća. Želudac mi se okrenuo u tako snažnom grču da sam morala da se uhvatim za hladnu ivicu mermernog kuhinjskog ostrva. Moje ruke, koje su odjednom postale potpuno ledene, otvorile su prve, teške stranice od pergamenta. Nije to bila nikakva knjiga posvećena našem prijateljstvu. Bio je to dnevnik psihopate. Hirurški precizan, hronološki poslagan izveštaj o mom kontrolisanom, namerno izazvanom uništenju. Na prvoj stranici, ispisan njenim prepoznatljivim, elegantnim rukopisom, stajao je datum od pre tri godine. „Danas sam konačno našla devojku koja će uništiti Ksenijin brak. Zove se Maja, radi u onom kafiću blizu njegove firme. Pristala je da ga zavede i da namesti tragove karmina na njegovoj košulji za tri hiljade evra. Ksenija je juče delovala previše srećno. Ne podnosim taj njen osmeh. Kada je srećna, ne zove me, ne treba joj moj savet. Moram da joj slomim to iluzorno samopouzdanje, inače ću je izgubiti.“
Soba je počela stravično da se vrti. Znoj mi je probio niz kičmu, vlažeći moju pamučnu majicu. Osećala sam kako gubim tlo pod nogama. Okrenula sam još deset stranica, drhteći kao da me trese najteža groznica. „14. novembar. Njena pekara je počela da donosi ozbiljan profit. Ako postane finansijski nezavisna, odseliće se. Danas sam sa anonimnog broja prijavila sanitarnoj inspekciji da su u njenom brašnu pronađeni pacovi, a onda sam lično platila onom korumpiranom inspektoru da joj zatvori lokal na šest meseci i pusti priču u lokalne medije. Zvala me je pre sat vremena, jecajući iz sveg glasa da je bankrotirala. Srce mi je zaigralo od sreće. Rekla sam joj da spakuje kofere i dođe kod mene. Sada je potpuno moja. Zauvek zavisna, doživotno zahvalna.“
Knedla u mom grlu bila je velika i tvrda poput oštrog kamena. Progutala sam je, osećajući ukus sopstvene žuči u ustima. Punih petnaest godina, svaki put kada bih se slomila, svaki put kada bi me život bacio na kolena do tačke pucanja, iza te nesreće nije stajala sudbina. Nije stajala loša sreća. Stajala je moja najbolja prijateljica. Monstrum koji se hranio mojim suzama. Narcis koji je morao da ugasi svako moje svetlo da bi ona jedina mogla da sija u mom životu.
U tom trenutku, začuo se onaj zlokobni, oštri zvuk ključa u teškim sigurnosnim vratima penthausa. Tamara se vratila sa poslovnog ručka. Njene potpetice su glasno i energično udarile o parket u predsoblju, dok je ona zviždala neku veselu, bezbrižnu melodiju, potpuno nesvesna da je njena genijalna, zla predstava upravo brutalno razotkrivena.
Panika, ona surova, instinktivna i sirova životinjska panika, prostrujala je kroz svaku moju ćeliju brzinom groma. U deliću sekunde, dok su se njeni koraci približavali dnevnoj sobi, zgrabila sam onaj monstruozni dnevnik i gurnula ga duboko na samo dno velike ukrasne pletene korpe za časopise koja je stajala pored sofe, prebacivši preko njega nekoliko starih modnih magazina. Srce mi je bubnjalo u ušima tolikom silinom da sam bila potpuno ubeđena da ona to može da čuje sa vrata. Morala sam sada da budem apsolutno savršena, neprobojna glumica. Morala sam da budem njena naivna, ranjena, patetična ptica slomljenih krila, samo još malo, jer bi sociopata koji je sposoban da mi sistemski i iz čiste zabave uništi celokupan život, sigurno bio sposoban na sve ukoliko nasluti da ja znam istinu.
„Ljubavi, stigla sam!“ odjeknuo je njen topao, melodičan glas kroz stan. Ušla je u kuhinju, noseći u rukama kese iz najskupljih beogradskih poslastičarnica. Mirisala je na vanilu i onaj svoj teški, luksuzni francuski parfem od kog mi se u tom momentu bukvalno prevrnuo želudac. Njen osmeh bio je onako savršeno isceniran, blistav i pun te bolesne, majčinske brige.
Naterala sam svoje usne da se razvuku, prikrivajući nekontrolisano drhtanje u rukama brišući ih o kuhinjsku krpu.
„Tu sam, Tamo. Hvala ti za kolače, baš sam danas bila nekako… prazna,“ izgovorila sam, a glas mi je zvučao iznenađujuće mirno, iako sam duboko u sebi gorela od najčistijeg, crnog besa.
Prišla mi je i snažno me zagrlila. Njene ruke su me stezale onako kako pauk steže plen u svojoj mreži.
„Sve će biti u redu, moja mala Ksenija. Dok god imaš mene, nemaš čega da se plašiš,“ prošaputala mi je na uvo.
Morala sam da iskoristim apsolutno svaki atom svoje volje da je ne odgurnem iz sve snage i ne počnem da vrištim. Grlila sam dželata koji mi je lično navukao omču oko vrata.
Ta noć se vukla kao najteža, najmučnija večnost. Zidovi moje gostinske sobe delovali su kao ćelija najstrožeg zatvora. Čekala sam da se svetlo ispod njenih vrata konačno ugasi i da čujem njeno ravnomerno, duboko disanje. Tek oko tri sata ujutru, na prstima sam se išunjala u dnevnu sobu i izvukla dnevnik iz korpe. Naredna četiri sata provela sam slikajući svaku, pa i najmanju stranicu njenog bolesnog uma svojim telefonom. Slikala sam njena priznanja o podmićivanju, njene izlive patološke ljubomore, brojeve računa sa kojih je plaćala ženu koja mi je rasturila brak. Svaka reč bila je čvrst, neoboriv dokaz njene stravične, kriminalne manipulacije. Kada sam završila, vratila sam knjigu u njenu kurirsku kutiju, zalepila je novom trakom i ostavila na stolu, kao da je tek jutros preuzeta od portira.
Plan se sam formirao u mom umu, hirurški precizan i nemilosrdan. Nije postojala opcija da jednostavno odem i plačem u samoći. Tamara je bila žena čija se celokupna egzistencija, karijera i predstojeći glamurozni brak sa jednim od najuticajnijih beogradskih bankara, temeljila isključivo na njenom lažnom, brižnom imidžu „velikog filantropa i anđela u ljudskom obliku“. Obožavala je status, moć i divljenje elite. Ja nisam htela samo da je napustim. Htela sam da joj iščupam taj tron i polomim ga pred celim svetom.
Nedelju dana kasnije, Tamara je u jednom od najelitnijih beogradskih restorana organizovala ogromnu, gala večeru povodom proslave svoje veridbe. Sala je bila ispunjena desetinama najmoćnijih ljudi u gradu – njenim klijentima, poslovnim partnerima, celom porodicom njenog uglednog verenika. Svi su došli da slave njenu savršenost. Bila je obučena u svilu, sijala je poput dijamanta, držeći me čvrsto za ruku dok me je patetično pred svima predstavljala kao svoju „sestru po duši koju je ona izvukla iz najgore životne tame“. Svi su joj tapšali. Svi su joj se divili.
A ja sam strpljivo čekala trenutak zdravice.
Kada je konobar svima sipao najskuplji šampanjac, ustala sam sa svog mesta na samom čelu stola, tik do njenog verenika. Kucnula sam kašičicom o kristalnu čašu. Žamor u ogromnoj dvorani je postepeno utihnuo, a sve oči su se uprle u mene. Tamara me je gledala onim svojim mekanim, ohrabrujućim pogledom, očekujući hvalospeve o svojoj svetosti.
Umesto podignute čaše, iz svoje večernje torbice izvukla sam debeli, odštampani svežanj papira. Bile su to stranice njenog dnevnika, uveličane i jasno obeležene.
„Večeras svi slavimo Tamaru,“ započela sam glasom koji je zvučao ledeno i zastrašujuće oštro, sekući onu savršenu, aristokratsku tišinu. „Slavimo njenu beskrajnu dobrotu. Ali, ja mislim da nije fer da samo ja znam pun obim njene neopisive posvećenosti. Zato želim da vam pročitam kratak odlomak iz njene lične, privatne autobiografije koja je pre par dana sasvim slučajno stigla u moje ruke.“
Tamarin osmeh je na sekund zatitrao, a oči su joj se blago suzile u nerazumevanju.
Približila sam papir očima i naglas, savršeno čistom i snažnom dikcijom, pročitala:
„Četvrti maj. Ksenijin muž je napokon potpisao papire za razvod nakon što sam onoj maloj platila dodatnih hiljadu evra da mu napravi javnu scenu. Trinaesti avgust. Inspektor je uzeo mito, Ksenijinoj pekari je stavljen katanac. Moja mala, bedna Ksenija sada nema apsolutno ništa i nikoga osim mene. Moj projekat je završen, ona je zvanično moj doživotni, slomljeni kućni ljubimac.“
Zavladala je stravična, mrtva tišina, tolika da se moglo čuti kako nečija viljuška u dnu sale tiho pada na porcelanski tanjir.
Tamara je u milisekundi postala bleda kao stari, mrtvački kreč. Njene oči su se izobličile u najčistiji, nepatvoreni užas. Naglo je skočila sa stolice, rušeći svoju čašu iz koje je šampanjac potekao po njenoj skupoj haljini.
„Ksenija! Ksenija, šta to kog đavola radiš?! To su izmišljotine, pijana si, prestani odmah!“ zaurlao je njen glas, koji je prvi put u njenom životu zvučao histerično, sirovo i potpuno van kontrole.
„Nisam pijana, Tamara. Samo sam konačno napustila kavez,“ odgovorila sam potpuno hladnokrvno, ne pomerajući se ni za milimetar. Zatim sam se okrenula ka njenom uglednom vereniku, čije je lice bilo ukočeno u potpunom šoku, i spustila ceo svežanj dokaza, uključujući slike bankovnih transakcija kojima je uništavala moj život, direktno ispred njega. Podelila sam još tri kopije najbližim poslovnim direktorima iz njene firme koji su sedeli u prvom redu.
„Ostavila sam Vam sve dokaze na stolu, gospodine. Pažljivo pročitajte koga zapravo puštate u svoju porodicu. A obzirom da su ovi papiri prepuni dokaza o teškim krivičnim delima iznude, podmićivanja službenog lica i uništavanja tuđe imovine, moj advokat je danas popodne već predao originale javnom tužilaštvu.“
Predstava je bila gotova. Gledala sam u tu salu, u tu nekadašnju divnu viziju njenog savršenog života koja se sada rušila kao kula od peska na oluji. Njen verenik je ustao bez ijedne reči, bacio onaj papir njoj u lice i ubrzanim korakom izašao iz sale. Gosti su počeli masovno da se okreću, šapućući, napuštajući restoran u teškoj, zgroženoj panici. Tamara je ostala na kolenima, okružena srušenim stolicama i prosutim vinom, histerično jecajući, moleći prisutne da se vrate, ali apsolutno niko je više nije gledao.
Danas, ona služi dugu kaznu u ženskom zatvoru, potpuno prezrena od celog grada, lišena svakog dinara i svake iluzije moći, jer su je svi njeni moćni klijenti napustili u danu. A ja? Ja sam otvorila novu pekaru. Dišem punim, slobodnim plućima, spavam mirno i svako jutro se budim sa osmehom, jer sam na najsuroviji način naučila najbitniju životnu lekciju – najgori monstrumi u našim životima retko dolaze sa maskama neprijatelja; oni vas obično grle sa najlepšim osmehom na usnama, sve dok vi ne pronađete hrabrost i snagu da taj lažni zagrljaj presečete oštrim mačem sopstvene istine.