Ristan je zamahnuo motikom, ali zemlja je bila tvrda, zapečena od suše, baš kao i njegovo srce. Podne je pržilo u selu podno planine. Imao je sedamdeset i dve godine, a i dalje je radio kao da mu je trideset. Morao je. Njegovi sinovi, dva kršna momka, odavno su otišli u grad. Dolazili su retko, uglavnom kad treba da se zakolje svinja ili pozajme pare, a danas su verovatno sedeli u nekoj klimatizovanoj kafani, ne mareći što im otac kapa znoj u prašinu.
Ristan je zastao da obriše čelo zamazanom podlakticom. Pogled mu je, po navici, skrenuo ka ogradi. Onaj drveni plot, iskrivljen od vremena, bio je granica dva sveta. Sa druge strane bio je Milun.
Trideset godina. Trideset dugih godina Ristan i Milun nisu razmenili ni slovo. Sve zbog one krivine kod potoka, zbog pišljivih pola metra šipražja za koje je Ristan tvrdio da je njegovo, a Milun da je pradedovina. Sudili su se, psovali preko ograde, a onda zaćutali. Ta tišina je postala teža od svake psovke. Gledali su se popreko, kao dva stara vuka, svaki na svojoj teritoriji, čekajući ko će prvi da umre.
“Gledaj ga, opet kosi onaj deo uz put, namerno baca travu na moje,” pomislio je Ristan, osećajući kako mu bes kuva u želucu. Hteo je da vikne, da opsuje, ali ga je nešto preseklo.
Nije to bio bes. Bio je to bol. Oštar, brutalan bol u grudima, kao da ga je neko udario maljem.
Motika mu je iskliznula iz znojavih šaka. Vazduh je odjednom postao težak, nemoguć za udisanje. Ristan se uhvatio za grudi, kolena su mu klecnula. Svet se zavrteo. Srušio se u vrelu, prašnjavu brazdu, licem ka zemlji koju je toliko branio.
Pokušao je da dozove pomoć. “Upomoć…”, hteo je da kaže, ali iz usta je izašlo samo hrapavo krkljanje.
Selo je bilo pusto u to doba dana. Svi su bežali od sunca. Njegovi sinovi su bili daleko. Njegova žena je umrla pre pet godina. Bio je sam. Umirao je sam, u prljavoj njivi, dok su mu mravi već počeli da mile po licu.
A onda je čuo korake. Teške, brze korake koji su lomili suvu travu. Neko je preskakao ogradu. Neko ko to nije uradio tri decenije.
Senka je pala preko Ristanovog lica. Očekivao je da vidi anđela, ili đavola. Ali video je Miluna.
Milunovo lice, izborano i garavo, bilo je bledo od straha. Bacio je svoju vilu i kleknuo u blato pored svog “najvećeg neprijatelja”.
“Ristane! Ristane, ne daj se, sunce ti poljubim!”, vikao je Milun, glasom koji je drhtao. Nije bilo mržnje. U tom glasu bio je samo strah čoveka koji gubi jedinog svedoka svog života.
Milun je, iako star i bolestan od reume, podvukao ruke ispod Ristana. Podigao ga je. Teško telo se opustilo.
“Izdrži, komšija! Nećeš mi mreti ovde k’o pseto, ne dam!”, stenjao je Milun, noseći ga prema svom starom “kecu” parkiranom u hladu, dok mu je znoj lio niz leđa.
Milun je vozio starog “stojadina” kao da vozi reli, ne mareći što amortizeri udaraju u svaku rupu na seoskom putu. Ristan je ležao na zadnjem sedištu, hvatajući vazduh kao riba na suvom, dok mu je Milun sve vreme vikao: “Ne daj se, matora drtino! Nisi smeo da umreš pre mene trideset godina, nećeš ni sad! Ko će da me nervira ako tebe nema?!”
U bolnici je nastao haos. Lekari su trčali, kolica su škripala. Milun je ostao u hodniku, prljav od njive, blatnjavih čizama, sa onom svojom izlizanom kačketom koju je gužvao u rukama. Nije hteo da ide kući. Sedeo je na onoj neudobnoj plastičnoj stolici pet sati, gledajući u jednu tačku na zidu.
Tek predveče, stigli su Ristanovi sinovi. Ušli su bučno, mirisali su na jagnjetinu i pivo. “Gde je? Šta mu je?”, pitao je stariji, dok je mlađi kucao poruke na telefonu. Kad su videli Miluna u ćošku, samo su progunđali neko “zdravo” kroz zube i prošli pored njega kao pored turskog groblja. Za njih je on bio samo ludi komšija s kojim se otac tuži.
Ristan se probudio tek sutradan. Bio je slab, priključen na aparate. Pored kreveta su sedeli sinovi.
“Dobro je, ćale, izvukao si se,” rekao je mlađi, gledajući na sat. “Mi moramo nazad za Beograd, znaš kakav je posao, ne mogu da čekaju. Ostavićemo ti pare za lekove na stočiću. I nemoj više da zapinješ u toj njivi, prodaj to više, aman čoveče.”
Ristan ih je gledao. Gledao je svoju krv, svoje naslednike, koji nisu imali vremena ni čašu vode da mu dodaju, a da ne pogledaju na sat. “Ko me je doneo?”, pitao je tiho.
“Ma onaj ludak Milun,” frknuo je stariji sin. “Zamislite, utrpao te u onaj krš od auta. Sva sreća pa si živ stigao. Nego, ćale, žurimo. Čujemo se.”
Otišli su. Ostavili su novčanice na ormariću i prazninu u sobi.
Pola sata kasnije, vrata su se odškrinula. Provirila je seda glava. Milun.
Nije ušao celim telom, stajao je na vratima kao krivac. “Jel’… jel’ mrdaš, komšija?”, pitao je hrapavo.
Ristan ga je pogledao. Video je čoveka s kojim nije pričao trideset godina. Video je čoveka koga je nazivao lopovom, uzurpatorom, đavolom. A video je i jedine oči u kojima je video iskrenu brigu. Njegovi sinovi su videli njivu kao pare, a Milun je video Ristana kao čoveka.
“Ulazi, budalo,” rekao je Ristan, a glas mu je zadrhtao prvi put u životu. “Ulazi da te ne gledam tamo na promaji.”
Milun je ušao, vukući noge. Seo je na ivicu kreveta. Ćutali su. Nisu morali ništa da kažu. Trideset godina mržnje istopilo se u toj jednoj sekundi, u mirisu bolničkog joda i znoja.
Kad se Ristan oporavio i vratio u selo, prva stvar koju je uradio nije bila kafa. Uzeo je dve čašice i flašu one svoje “mučenice” koju je čuvao za svadbu unuka – svadbu na koju ga verovatno neće ni zvati. Izašao je u dvorište, došao do one proklete ograde, do onog šipražja zbog kog su potrošili pola života po sudovima.
“Milune!”, viknuo je.
Milun je izašao iz kuće, misleći da opet počinje svađa.
Ristan je spustio flašu i čašice na stub ograde. Onaj isti stub koji je bio granica razdora.
“Dođi da popijemo,” rekao je Ristan, gledajući u zemlju. “Jebo zemlju. Jebo među. Zemlja će nas svakako sve pokriti na kraju. Samo je bitno ko će da stoji iznad nje i plače.”
Tog popodneva, celo selo je gledalo čudo. Dva starca, dva bivša neprijatelja, sedeli su na toj “spornoj” međi, pili rakiju i smejali se. A Ristanovi sinovi? Oni su i dalje u gradu, čekajući da otac umre da bi prodali tu istu zemlju onome ko ponudi najviše, ne shvatajući da je njihov otac svoje bogatstvo već našao – s one strane ograde.