“Biip. Biip.”
Zvuk skenera na kasi velikog supermarketa u Sarajevu bio je jedini zvuk koji je deda Ibro čuo, iako je oko njega bila gužva. Znoj mu je izbio na čelu ispod stare, izbledele beretke. Drhtavim rukama je prebrojavao sitniš na pultu. Žute kovanice, poneka od 20 feninga, dve od pola marke.
“Gospodine, fali vam još tri marke i pedeset,” rekla je kasirka, umorno kolutajući očima.
Ibro je progutao knedlu. Pogledao je u malu korpu. Hleb, litar mleka i jedna čokolada “Najlepše želje”. Ta čokolada nije bila za njega. Bila je za njegovog unuka koji danas kreće u školu. Obećao mu je.
“Vratiću mleko…”, prošaputao je Ibro, sklanjajući tetrapak u stranu. “I hleb. Samo čokoladu ostavite.”
“O bože, zar ćemo ovde do sutra da stojimo?!”, začuo se oštar, nervozan ženski glas iza njega.
Bila je to Maja. Mlada majka, doterana, sa skupim naočarima na glavi i telefonom u jednoj ruci, dok je drugom gurala puna kolica stvari. Njen sedmogodišnji sin Denis skakutao je oko nje, žvaćući neku tvrdu bombonu.
“Gospođo, samo trenutak…”, pokušao je Ibro da se opravda, ne smejući da je pogleda u oči.
“Kakav trenutak? Žurim! Imam frizera za pola sata!”, prasnula je Maja. “Ako nemaš para, što ulaziš u radnju? Sklanjaj se više, usmrdio si red!”
Ljudi u redu su ćutali, gledajući u pod. Ibro je pocrveneo kao bulka. Ruke su mu se tresle toliko da mu je jedna kovanica pala na pod. Nije mogao da se sagne da je uzme. Dostojanstvo mu je bilo zgaženo pred svima.
“Evo!”, viknula je Maja i bacila pet maraka na traku, ali ne kasirki, nego prema Ibri, kao da hrani golubove. “Ja ću platiti tu tvoju bedu. Samo se gubi odavde da mogu da prođem!”
Ibro je gledao u novčanicu. Nije je uzeo.
“Hvala, gospođo. Neka vam Bog vrati,” rekao je tiho, ali nije kupio ni čokoladu ni hleb. Ostavio je sve na kasi. Okrenuo se i izašao napolje praznih ruku, povređeniji nego ikad u životu. Nije hteo milostinju koja smrdi na prezir.
Maja je zadovoljno “coknula”, platila svoje brdo namirnica i izašla napolje vukući Denisa za ruku. “Vidiš, sine, zato moraš da učiš školu, da ne budeš ovakav nesposobnjaković kad ostariš,” rekla je sinu dok su prilazili autu na parkingu.
Dok je otključavala gepek, Denis je bio iza nje. Odjednom, čula je čudan zvuk. Nije bio plač. Bio je to zvuk gušenja. Hrapavo, tiho krkljanje.
Maja se okrenula. Denis se držao za vrat. Lice mu je bilo ljubičasto. Ona tvrda bombona koju je žvakao zaglavila mu se u dušniku.
“Denise! Denise, diši!”, vrisnula je Maja. Bacila je ključeve, udarala ga po leđima, ali panika joj je oduzela snagu. Dete je gubilo svest. Oči su mu se prevrtale.
“Pomoć! Neko! Guši se!”, urlala je Maja na parkingu, ali ljudi su bili daleko ili su u strahu samo gledali. Maja je pala na kolena pored sina, osećajući kako joj život izmiče iz ruku. Nije znala šta da radi.
U tom trenutku, senka je pala preko njih. Neko je bacio stari sako na asfalt i zgrabio Denisa.
Nisu to bile drhtave, slabe ruke na koje je Maja malopre vikala. Bile su to ruke čoveka koji je ceo život radio teške poslove. Deda Ibro je obuhvatio malog Denisa s leđa, spojio pesnice ispod dečakovih rebara i snažno povukao.
Jednom. Ništa. Denis je i dalje mlatarao rukicama, gubeći vazduh. Drugi put. Maja je vrištala, čupajući svoju kosu. Treći put – jako, muški, očajnički.
Iz Denisovih usta izletela je crvena bombona i kotrljala se po asfaltu. Dečak je duboko udahnuo, a zatim počeo glasno da plače i kašlje.
Ibro ga nije pustio dok se nije uverio da diše. Polako ga je spustio na zemlju, pomilovao ga po znojavoj kosi i rekao: “Dobro je, sine. Prošlo je. Diši polako.”
Maja je dopuzala do njih na kolenima, pocepavši svoje skupe čarape. Zgrabila je Denisa, grleći ga histerično. “Hvala ti, Bože! Hvala ti, hvala ti!”, jecala je, ljubeći dete.
Tek tada, kada je adrenalin popustio, podigla je pogled da vidi spasioca.
Ispred nje je stajao on. “Starčina”. “Nesposobnjaković”. Deda Ibro. Stajao je mirno, popravljajući svoju beretku, dok mu je onaj stari sako visio na jednom ramenu.
Maja je zanemela. Usta su joj se sušila. Sramota koju je osetila bila je teža od svakog straha. Pre samo pet minuta bacila je tom čoveku novac kao psu, jer ju je “zadržavao”. A on? On je upravo svojim rukama iščupao njenog sina iz kandži smrti.
“To ste vi…”, prošaputala je Maja, dok su joj suze razmazivale maskaru niz obraze. “Ja sam vas… a vi ste…”
Ibro se blago osmehnuo. U tom osmehu nije bilo likovanja, samo neka beskrajna, staračka mudrost i tuga.
“Deca su blago, gospođo,” rekao je Ibro mirnim glasom. “Njima treba vremena. I strpljenja. I za bombonu, i za život. Nemojte toliko žuriti. Vidite kako život može stati u jednoj sekundi.”
Maja je drhtavim rukama otvorila svoju torbu. Izvadila je novčanik, izvadila sve novčanice koje je imala – stotine maraka.
“Molim vas, uzmite! Uzmite sve! Oprostite mi, molim vas, oprostite mi što sam bila zver!”, plakala je pružajući mu novac.
Ibro je odmahnuo rukom. “Ne treba, kćeri. Onih pet maraka na kasi me je zabolelo. Ovo sad ne bi vredelo ništa. Samo ti čuvaj malog. I nauči ga da nikad ne viče na slabije od sebe. To je najveća plata.”
Okrenuo se i polako odšetao niz ulicu, praznih ruku, bez hleba i mleka, ali uspravne glave, ostavljajući za sobom ženu koja je imala sve pare ovog sveta, a osećala se kao najveći siromah.
Sutradan je Maja pronašla Ibru. Nije bilo teško, svi u mahali su znali “dobrog dedu”. Nije mu nudila novac. Donela mu je puna kolica hrane, platila mu struju za godinu dana unapred i, najvažnije, dovela je Denisa. Mališan mu je pružio veliku čokoladu “Najlepše želje”. Ibro je zaplakao tek tada. Postali su porodica, jer je jedna “starčina” pokazala da se veličina čoveka ne meri brzinom na kasi, već veličinom srca u nevolji.