Pre tačno trideset dugih, olovnih i apsolutno praznih godina, ja sam se potpuno zbunjen probudio u jednoj hladnoj, mračnoj i nepoznatoj bolničkoj sobi nakon stravične saobraćajne nesreće. Moj celokupan, dotadašnji proživljeni život, apsolutno svaka draga uspomena i svako poznato lice bili su zauvek i nepovratno izbrisani iz mog teškog, oštećenog i umornog mozga. Lekari su mi onako sažaljivo i hladno saopštili da sam pronađen u nekom dubokom, blatnjavom jarku bez ijednog jedinog ličnog dokumenta, ostavljen na milost i nemilost surovoj sudbini. Kako me apsolutno niko nikada nije tražio niti prijavio moj misteriozni nestanak, morao sam potpuno ispočetka da gradim neki novi, tuđi i beskrajno prazan identitet u potpuno nepoznatom gradu.
Decenijama sam nakon tog ukletog buđenja živeo kao jedan tihi, nevidljivi i neizmerno usamljeni stranac u svojoj sopstvenoj, napaćenoj koži, radeći najteže fizičke poslove na stranim gradilištima. Nosio sam u svojim grudima samo jednu stravičnu, neobjašnjivu rupu i onaj konstantan, razarajući i bolan osećaj da sam na ovom okrutnom svetu negde ostavio nešto neizmerno vredno. Noćima sam se budio u najgorem, ledenom znoju, pokušavajući onako grčevito i očajnički da kroz gustu maglu zaborava prizovem makar jedan jedini, najsitniji obris mog pravog imena. Apsolutno svaki moj pokušaj da se prisetim ko sam zapravo bio pre tog stravičnog udarca završavao se isključivo onom najtežom, gušećom migrenom i još dubljim, crnijim ponorom usamljenosti.
Moj lažni, veštački izgrađeni svet počeo je iz temelja da se ruši jedne nezapamćeno ledene, snežne decembarske noći kada sam potpuno slučajno, bežeći od mraza, ušao u staru zadimljenu kafanu. Seo sam potpuno nevidljiv i slomljen za onaj najmračniji, uobičajeni ugaoni sto, naručujući svoju jeftinu, domaću rakiju kako bih makar na trenutak ugrejao svoje smrznute, radničke kosti. Odjednom, kroz onaj teški, plavičasti duvanski dim i pijanu galamu, jedan stari, slepi harmonikaš u uglu počeo je da svira jednu pretužnu, odavno zaboravljenu balkansku melodiju. Ti predivni, melanholični i parajući tonovi te stare pesme o nesrećnoj ljubavi istog sekunda su se poput najoštrijeg sečiva zabili direktno u moje zaboravljeno, uspavano i zaleđeno srce.
U tom jednom, apsolutno sudbonosnom i monumentalnom deliću sekunde, ta specifična melodija je poput udara najjačeg groma razbila moj tridesetogodišnji mrak, kidajući sve one mentalne lance zaborava. Poput najsilnije, nezaustavljive i razorne bujice, u moju svest su se munjevitom brzinom vratile apsolutno sve one ukradene, predivne i bolne uspomene mog pravog, oduzetog života. Setio sam se svog pravog imena, setio sam se svog starog, rodnog grada na obali reke, a onda se pred mojim uplakanim očima stvorilo njeno prelepo, anđeosko lice. Zvala se Jelena, bila je moja jedina, neprežaljena mladalačka ljubav sa kojom sam te uklete noći pre trideset godina imao najsvetiji, tajni dogovor da zajedno pobegnemo od njenih strogih roditelja.
Setio sam se sa onom najstrašnijom, gušećom panikom i bolom da smo se čvrsto i pred Bogom zakleli da ćemo se naći tačno u ponoć na onoj staroj, napuštenoj železničkoj stanici. Ja sam te stravične, kišne noći žurio prema njoj na svom starom motoru, noseći u džepu dve kupljene vozne karte za novi početak, kada me je onaj bahati vozač nemilosrdno pokosio. Trideset dugih, olovnih godina ona je sigurno mislila da sam je najkukavičkije prevario, izneverio i ostavio da sama, uplakana i osramoćena stoji na tom hladnom, provincijskom peronu. Istrčao sam iz te zadimljene kafane onako potpuno izbezumljen, vrišteći na sav glas u onu ledenu beogradsku noć, dok su se moje krupne, muške suze nezaustavljivo ledile na umornom licu.
Bez ijednog jedinog trenutka oklevanja, bez ikakvog prtljaga i bez reči objašnjenja, te iste noći sam seo u onaj prvi, najbrži noćni voz koji je vozio prema mom davno zaboravljenom rodnom gradu. Putovao sam satima, grčevito stežući svoje drhtave, znojave ruke i neprestano gledajući na svoj stari sat, moleći se nebesima da me srce ne izda pre nego što stignem na odredište. Apsolutno svaki kilometar te beskrajne, mračne pruge činio mi se kao čitava večnost, dok je moj um neprestano vrteo onu stravičnu sliku nje kako me uzaludno i uplakano čeka u mraku. Znao sam savršeno dobro da je naš stari, tajni dogovor bio da će ona svake godine, na isti taj datum, dolaziti na to ukleto mesto u nadi da ću se ipak pojaviti.
Kada sam konačno, u samo maglovito i ledeno svitanje, istrčao iz voza i potrčao prema onoj staroj, odavno zatvorenoj i napuštenoj železničkoj stanici na periferiji, noge su mi stravično otkazivale. Taj nekadašnji, predivni i užurbani objekat sada je bio samo jedna stravična, oronula i jeziva ruševina prepuna razbijenog stakla, zarasla u debeli korov i prekrivena dubokim snegom. Srce mi je u grudima divljački i stravično udaralo dok sam očajnički preskakao te zarđale, uništene šine, tražeći onim svojim mutnim, uplakanim pogledom bilo kakav znak života u tom sivilu. Magla je bila toliko neverovatno gusta i neprobojna da apsolutno ništa nisam mogao da vidim na udaljenosti od samo nekoliko metara, dok me je onaj oštar jutarnji mraz rezao do same kosti.
A onda se, na onom starom, ispucalom i potpuno zaleđenom peronu broj tri, polako i stidljivo počeo ocrtavati jedan prepoznatljiv, ženski obris koji je nepomično stajao pod snegom. Jedna izuzetno krhka, osedela i umorna žena u starom, crnom kaputu stajala je apsolutno savršeno mirno, čvrsto stežući u svojim drhtavim rukama jedan davno uvenuli, suvi cvet. Bila je to moja Jelena, trideset godina starija, slomljena i iscrpljena, ali sa onim istim, najčistijim i neiskvarenim očima punim nade koje sam te noći u kafani ponovo ugledao u svom sećanju. Ona je, uprkos svakoj logici ovog okrutnog sveta, apsolutno svake zime tokom te tri preteške decenije verno dolazila na to isto mesto, odbijajući da poveruje da sam je namerno izdao i ostavio.
Prišao sam joj onako izuzetno polako, na drhtavim i nesigurnim staračkim nogama, plašeći se da će taj nestvarni, božanski prizor u magli jednostavno nestati ukoliko napravim neki nagli pokret. Kada sam konačno i drhtavim, promuklim glasom, posle trideset dugih godina tišine, izgovorio njeno sveto ime u tom hladnom svitanju, njena staračka ramena su se momentalno i stravično stresla. Okrenula se onako potpuno u neverici, u onom najdubljem, parališućem šoku, ispustivši onaj suvi cvet iz svojih ruku direktno u onaj prljavi, pocrneli sneg između naših smrznutih nogu. Gledala me je pravo u moje uplakano, ožiljcima unakaženo lice, prepoznajući onim svojim bezgrešnim, ženskim srcem svog jedinog, neprežaljenog mladića skrivenog iza te teške, staračke fasade stranca.
Nismo izgovorili apsolutno nijednu jedinu reč opravdanja, pitanja ili prekora u toj tišini, već smo samo onako očajnički, gladno i u najtežim suzama pali jedno drugom u onaj najčvršći zagrljaj. Plakali smo nasred tog napuštenog, zaleđenog perona kao dva najobičnija, preplašena mala deteta, spajajući naše umorne duše i nadoknađujući svaku onu ukradenu, olovnu i praznu sekundu naših promašenih života. Sav onaj moj decenijski, bolni zaborav i sva ona njena stravična, neshvatljiva i nadljudska vernost konačno su dobili svoj najsvetiji, spasonosni smisao u tom jednom, monumentalnom i oslobađajućem trenutku. Neka vam ta njena neverovatna, tridesetogodišnja čekaonica na ledenom peronu bude ona apsolutno najmoćnija, doživotna opomena: na ovom našem prelepom Balkanu, prave, iskonske ljubavi apsolutno nikada ne poznaju vreme ni zaborav.