Marko je stajao pored svežeg groba, dok je kiša dobovala po crnom kišobranu. Sahranili su Anu, njegovu maćehu. Ljudi su prilazili da mu izjave saučešće, govoreći kako je bila divna žena, ali Marko je samo klimao glavom, osećajući u dubini duše čudnu mešavinu tuge i… olakšanja.
Marko nikada nije voleo Anu. Ušla je u njegov život naglo, kada je imao samo sedam godina, ubrzo nakon što je njegov otac Vlada “nestao” (kako su mu rekli, otišao je u inostranstvo da radi). Ana nije bila kao druge majke. Bila je hladna, stroga, uvek napeta.
Dok su se druga deca igrala fudbala na ulici do kasno u noć, Ana je Marka zaključavala u kuću čim padne mrak. “Uči! Čitaj! Ne prilazi prozoru!”, vikala bi ako bi ga videla da viri kroz zavesu.
Marko ju je mrzeo zbog toga. Zvali su ga “mamin sin” i “zatvorenik”. Sećao se kako bi ona sedela u mraku u kuhinji, pušila cigaretu za cigaretom i trzala se na svaki zvuk automobila koji bi prošao ulicom. Mislio je da je luda. Mislio je da ga mrzi i da želi da mu uništi detinjstvo. Čak i kad je porastao, kontrola nije prestala – terala ga je da studira u drugom gradu, daleko od rodnog mesta, i retko mu je dozvoljavala da dolazi kući.
Sada, kada je umrla od iznenadnog srčanog udara, Marko se vratio u tu staru, mračnu kuću da raščisti stvari i proda je. Želeo je da izbriše svaku uspomenu na taj “zatvor”.
Ušao je u Aninu spavaću sobu. Mirisala je na jeftin parfem i duvan. Otvorio je ormar da povadi njenu odeću i baci je u džakove za Crveni krst.
Na dnu ormara, ispod gomile starih džempera, napipao je nešto tvrdo.
Bila je to teška, metalna kutija, zaključana katancem. Marko se setio da je Ana tu kutiju uvek krila. Kao mali, mislio je da je unutra njeno blago ili novac koji ne želi da mu da.
“Sad ćemo da vidimo šta si to čuvala, veštice,” promrmljao je Marko. Uzeo je čekić iz garaže i jednim udarcem razbio stari katanac.
Podigao je poklopac, očekujući nakit ili pare.
Ali unutra nije bilo zlata. Unutra je bila gomila papira. Starih, požutelih papira sa plavim pečatima Ministarstva unutrašnjih poslova. Na vrhu je stajala jedna uramljena slika – njegov otac Vlada, ali ne onakav kakvog ga je Marko pamtio iz maglovitih sećanja. Na ovoj slici, Vlada je imao lisice na rukama i držao je tablu sa zatvorskim brojem.
Marko je prebledeo. Ruke su mu zadrhtale dok je uzimao prvi papir. Bio je to policijski izveštaj od pre petnaest godina.
Naslov je glasio: “Prijava protiv Vladimira Petrovića zbog porodičnog nasilja i pretnji smrću supruzi Ani i sinu Marku.”
Marko je seo na krevet, osećajući kako mu se vrti u glavi. Počeo je da čita. Papir za papirom. Izveštaji o zabrani prilaska. Pisma iz zatvora u kojima Vlada preti da će “doći po malog da ga nauči poslu” čim izađe. I najstrašnije od svega – lekarski izveštaji na Anino ime: “Polomljena rebra, potres mozga, teške telesne povrede zadobijene u pokušaju da zaštiti dete.”
Marko je tek tada shvatio. Ona ga nije zaključavala da bi ga kaznila. Zaključavala ga je da bi ga sakrila.
Marko je tresao papire, tražeći još odgovora. Na samom dnu kutije našao je svesku sa tvrdim koricama. Bio je to Anin dnevnik.
Otvorio je poslednju stranu, napisanu samo nedelju dana pre njene smrti. Rukopis je bio iskrzan, kao da ju je srce već tada izdavalo.
“Marko me verovatno mrzi. Vidim to u njegovim očima kad dođe. Misli da sam veštica koja mu je ukrala detinjstvo. Ne zna da je Vlada izašao iz zatvora pre tri meseca. Opet je zvao. Rekao je da će nas naći. Zato sam Marku rekla da ne dolazi za vikend, da mora da uči. Bolje da me mrzi živu, nego da ga otac nađe mrtvog. Celog života sam bila njegov čuvar, a on je mislio da sam mu tamničar. Neka tako i ostane. Samo da on bude bezbedan.”
Marku je sveska ispala iz ruku.
Slike su mu proletele pred očima. Ona “luda” žena koja puši u mraku pored prozora? Nije bila luda. Čuvala je stražu. Ona zabrana izlazaka? Nije bila strogoća. Bila je zaštita od čoveka koji je pretio da će ga oteti ili ubiti. Ona hladnoća? Bila je maska, da on ne bi video njen strah.
Marko je ustao i potrčao. Istrčao je iz te “proklete” kuće koju je hteo da proda, seo u auto i odvezao se nazad na groblje.
Kiša je pljuštala još jače. Groblje je bilo pusto.
Marko je pao na kolena ispred sveže humke na kojoj je pisalo samo Ana Petrović. Blato mu je natopilo pantalone, ali nije mario.
“Izvini…”, vrištao je u vetar, dok su mu se suze mešale sa kišom. “Izvini što sam te mrzeo! Izvini što nisam video! Hvala ti… Hvala ti što si mi spasila život!”
Grli je hladan, mokar krst kao da grli nju, ženu koja je primila sve udarce namenjene njemu, ženu koja je žrtvovala svoju sreću i njegovo ljubavlju da bi on preživeo.
Marko nikada nije prodao kuću. Renoviro ju je i u njoj podigao svoju porodicu. Ali je jedna stvar ostala ista – na prozoru u kuhinji, svake noći gori jedna lampa. Ne kao straža, već kao svetionik i spomen na Anu, majku koja nije rodila dete, ali je za njega umrla hiljadu puta.