Ja sam Goran, čovek koji je punih deset godina svoj krvavo zarađeni hleb ubacivao u trešteće, demonske poker aparate, nadajući se lažnom bogatstvu. Moj posao vozača kamiona donosio je pristojan novac, ali je svaka moja plata završavala u mračnom uglu lokalne kafane, dok je moja porodica kod kuće bukvalno gladovala. Supruga mi je u suzama krpila staru odeću, deca su zaboravila kako izgleda nova igračka, a ja sam bio potpuno hipnotisan onim šarenim voćkicama na ekranu. Kocka mi je pojela obraz, čast i dušu, pretvarajući me u roba koji svakog dana ponizno dolazi da preda svoj život hladnoj, bezosećajnoj i programiranoj mašini.
Ta zagušljiva, smrdljiva kafana na periferiji postala je moj jedini dom, a onaj iritantni zvuk aparata bio je jedina muzika koju je moj zatrovani mozak želeo da čuje. Svaki put kada bih seo na tu izlizanu stolicu, obećavao sam sebi da je to poslednji put i da ću samo povratiti ono što sam juče nesmotreno izgubio. Sati su prolazili kao sekunde dok sam slepo udarao po onim masnim, izlizanim tasterima, nesvestan da sa svakim pritiskom gubim još jedan komadić svoje ljudskosti. Vlasnik kafane me je uvek dočekivao sa osmehom, donoseći mi besplatno piće, svestan da pred njim sedi čovek koji dobrovoljno finansira njegov luksuzni životni stil.
U tom mom stravičnom, svakodnevnom paklu, moj najbolji prijatelj Emir bio je jedini svetionik i navodni spasilac na kojeg sam mislio da uvek mogu da se oslonim. Kada bih izgubio poslednji dinar i pao u onaj najteži očaj, Emir bi se pojavio, potapšao me po ramenu i gurnuo mi u ruke novi, debeli štos novčanica. “Brat je tu za tebe, vratićeš kada staneš na noge, samo nemoj da se sekiraš,” govorio bi onim svojim blagim, pokroviteljskim glasom koji mi je tada ulivao stravičnu nadu. Gledao sam u njega kao u samog Boga, ne sluteći da se iza tog brižnog osmeha krije najcrnji đavo koji polako, ali sigurno, steže omču oko mog vrata.
Kako su godine prolazile, moj dug prema Emiru je rastao do astronomskih razmera, gutajući polako sve ono što sam celog života teškom mukom i znojem stvarao. Da bih pokrio te “bratske pozajmice”, morao sam da založim svoja dva transportna kamiona, prepisujući ih na njegovo ime kao garanciju dok mu navodno ne isplatim dug. Moja transportna firma, nekada ponos moje porodice, sada je visila o koncu, a ja sam bio samo prazna, istrošena ljuštura koja radi isključivo za kafanske aparate i zelenaške kamate. Emir me je svakodnevno tešio i govorio da će sve biti u redu, dok sam ja kod kuće izbegavao pogled sopstvene dece, osećajući se kao najveći promašaj na ovom svetu.
Jedne hladne, kišovite noći, sreća me je po ko zna koji put surovo izdala, i ja sam u aparat ubacio i poslednju, mizernu banknotu koju sam imao u džepu. Bio sam toliko slomljen, pijan i poražen da nisam imao snage ni da izađem na ulicu, pa sam slagao gazdu da idem kući, a zapravo sam se sakrio u mračni separe. Sedeo sam u potpunoj tami, slušajući kako poslednji pijanci napuštaju kafanu, želeći da se zemlja otvori i da me zauvek proguta zajedno sa mojom neizlečivom, stravičnom sramotom. Kafana se napokon zatvorila, svetla su se prigušila, a ja sam ostao nevidljiv u svom udaljenom ćošku, čekajući da ostanem potpuno sam sa svojim najcrnjim mislima.
U tom polumraku, gazda kafane je polako prišao mom omiljenom aparatu, izvadio ključeve i otvorio onu tešku metalnu kasu prepunu mog krvavo zarađenog i izgubljenog novca. U tom trenutku, zadnja vrata kafane su se tiho otvorila i unutra je ušetao moj “spasilac” Emir, sa onim istim blagim osmehom koji mi je godinama prodavao. Gazda je izvadio ogromnu gomilu para, podelio je na dve potpuno jednake polovine i jednu predao mom najboljem prijatelju direktno u njegove pohlepne ruke. Zadržao sam dah u mraku, srce mi je stalo u grudima, dok je moj otrovani mozak pokušavao da obradi stravičan prizor koji se upravo odvijao pred mojim očima.
“Ovaj tvoj Goran je najveća budala u gradu, još mesec dana ovakvog tempa i moraće da ti prepiše i onu poslednju firmu,” nasmejao se gazda, zadovoljno brojeći preostali novac. Emir se zlobno nacerio, stavljajući moje izgubljene pare u svoj duboki džep, i odgovorio mu da je to i bio pakleni plan od samog početka našeg lažnog, bratskog prijateljstva. Slušao sam kako se hvali da me je namerno gurao u dugove, dajući mi lažnu podršku samo da bi me potpuno uništio i besplatno preuzeo moj profitabilni porodični biznis. Svaka njegova izgovorena reč bila je kao stravičan ubod nožem direktno u moje srce, ubijajući i onu poslednju trunku vere u ljudskost koju sam do tada imao u sebi.
Ta surova, neoprostiva izdaja zabolela me je stotinu puta više od svakog izgubljenog dinara, kidajući one bolesne okove zavisnosti koji su me godinama držali vezanog za taj prokleti aparat. Shvatio sam da moj problem nije bio samo u kocki, već u lažnim ljudima koji su moju slabost svesno koristili kao merdevine za svoj lični, prljavi uspeh. Onaj stari, hrabri vozač u meni, čovek koji je nekada pošteno hranio svoju porodicu, naglo se probudio iz decenijskog, smrtonosnog sna, osetivši vreli bes u svakoj veni. Prestao sam da budem plen onog trenutka kada sam u mraku stisnuo pesnice, svestan da ova noć mora da bude konačni i stravični kraj mog dosadašnjeg životnog poniženja.
Ustao sam iz senke separea kao probuđena zver, zgrabio u ruke tešku, masivnu drvenu kafansku stolicu i u tri ogromna koraka prišao mestu moje decenijske propasti. Pre nego što su izdajnik Emir i gazda uopšte stigli da shvate šta se dešava, iz sve snage sam zamahnuo i zabio stolicu direktno u svetleći ekran prokletog poker aparata. Zvuk pucanja debelog stakla, varničenje žica i lomljava plastike odjeknuli su praznom kafanom kao najlepša, oslobađajuća simfonija mog konačnog, brutalnog otrežnjenja. Dvojica prevaranata su ustuknula u stravičnom šoku, bledi kao krpe, dok sam ja stajao nad uništenom mašinom, krvareći iz ruku, ali sa pogledom koji je obećavao stravičnu osvetu.
“Zadrži taj sitniš, Emire, jer ti od sutra uzimam nazad svaki moj kamion i svaki moj ukradeni dan,” zagrmeo sam, pljunuvši u onu rasutu gomilu stakla i novčanica. Bacio sam ostatke polomljene stolice pred njihove noge i mirno išetao kroz vrata kafane, ostavljajući za sobom svoj lažni život, lažne prijatelje i onu smrtonosnu zavisnost. Kiša napolju mi je hladila krvave ruke, ali je po prvi put u poslednjih deset godina moja duša bila potpuno čista, slobodna i spremna za pravi, pošteni rat. Kocka me je možda bacila na kolena, ali me je izdaja naterala da ustanem, i sada sam konačno išao kući svojoj porodici, svestan da sam tek noćas postao istinski pobednik.