Hodnici Gradske poliklinike bili su pretrpani kao košnica. Miris ustajalog vazduha, joda i ljudskog znoja uvlačio se u pore. Ljudi su stajali naslonjeni na zidove, sedeli jedni drugima u krilu, nervozno gužvajući upute i zdravstvene knjižice. Svi su čekali ispred ordinacije broj 4, gde je radio doktor Bojan.
Bojan je bio mlad specijalista, tek postavljen na tu poziciju. Bio je stručan, ali ga je pratio glas da je arogantan i da pacijente deli na “bitne” i “nebitne”. Nosio je besprekorno beli mantil, skup sat na ruci i uvek je gledao ljude preko naočara, s visine.
U ćošku čekaonice, na jednoj rasklimatanoj stolici, sedeo je deka Milovan.
Došao je prvim autobusom iz sela, prešavši pedeset kilometara da bi ga doktor pregledao zbog bolova u grudima. Milovan je bio pravi seljak – na nogama je imao teške, blatnjave cipele, pantalone od grubog sukna i stari sako koji je mirisao na duvan i štalu. U rukama je stezao plastičnu kesu sa dokumentima. Ćutao je i čekao svoj red već četiri sata, ne buneći se kada bi sestra prozvala nekog mlađeg pre njega.
Konačno, sestra Ana je izašla na vrata. “Milovan Petrović?”, prozvala je.
Milovan je teškom mukom ustao, oslanjajući se na štap. “Tu sam, sestro, tu sam…”, rekao je promuklo i polako ušao u ordinaciju.
Čim je kročio unutra, doktor Bojan je napravio grimasu. Prekrio je nos rukom i teatralno ustao da otvori prozor.
“Uf! Pobogu, čoveče!”, povikao je Bojan, mašući kartonom ispred lica. “Jeste li vi čuli za sapun i vodu? Ovde lečimo ljude, ne dezinfikujemo štale! Kako mislite da vas pregledam kad se osećate na… na ovce?!”
Milovan je zastao, pocrvenevši ispod sede brade. Spustio je pogled na svoje cipele. “Izvinite, doktore… ustao sam u 4 jutros da namirim stoku pre polaska… autobus je bio zagušljiv… a i staro odelo…”
“Ne interesuje me tvoj raspored!”, prekinuo ga je Bojan drsko. “Sestra Ana, zašto puštate ovakve pacijente unutra? Mogu da dobijem zarazu! Dedo, izlazi napolje. Idi u toalet, operi se, luftiraj se pola sata, pa ćemo videti da li ću te primiti.”
U tom trenutku, vrata ordinacije su se naglo otvorila bez kucanja. Ušao je krupan čovek u skupom odelu, sa zlatnim lancem oko vrata i ključevima od BMW-a u ruci. Bio je to lokalni biznismen kojeg su svi znali.
“Doktore, žurim, imam neki ručak, ajde samo brzinski onaj uput da mi potpišeš”, rekao je bahato, ne obazirujući se na starca.
Bojan se istog trena promenio. Osmeh mu se razvukao od uva do uva. “O, gospodine Kostiću! Naravno, naravno! Izvolite, sedite. Odmah ćemo to.”
Zatim se okrenuo ka Milovanu i ledenim glasom rekao: “Šta čekaš? Rekao sam – napolje. Oslobađaj prostor za gospodu.”
Sestra Ana je pokušala da interveniše: “Ali doktore, deka čeka od sedam jutros…”
“Tišina, Ana! Zna se ko je prioritet,” odbrusio je Bojan.
Milovan je stegao svoj štap, usne su mu zadrhtale, ali nije rekao ništa. Dostojanstvo mu nije dozvoljavalo da se svađa. Okrenuo se i polako, vukući bolnu nogu, izašao iz ordinacije. Vrata su se zalupila za njim, a iznutra se čuo smeh doktora i biznismena.
Starac je prošao kroz punu čekaonicu pognute glave. Osećao je poglede ljudi na svojim leđima. Nije otišao u toalet. Izašao je pravo napolje, na svež vazduh, i seo na klupu ispred glavnog ulaza u kliniku, gledajući u svoje stare, žuljevite ruke koje su othranile pola tog grada.
Nije plakao. Samo je teško disao, čekajući da bol u grudima prođe, ili da ga neko odveze kući. Ali nije ni slutio da ga neko posmatra sa prozora na drugom spratu.
Petnaest minuta kasnije, doktor Bojan je izašao na pauzu. Zapalio je cigaretu ispred ulaza, smejući se nečemu na telefonu. Video je dedu Milovana kako i dalje sedi na klupi, držeći onaj karton kao svetinju, ali ga je ignorisao kao da je vazduh.
Tada se ispred klinike bešumno zaustavio crni, blindirani automobil. Bio je to najskuplji auto u gradu.
Bojan se odmah ispravio, bacio cigaretu i zagladio kosu. Prepoznao je auto. Bio je to automobil gospodina Savića, vlasnika cele privatne klinike i glavnog donatora državne bolnice. “Sigurno je došao da obiđe novo odeljenje,” pomislio je Bojan, spreman da se dodvori šefu.
Vrata su se otvorila i Savić je izašao. Ali, umesto da krene ka ulazu gde ga je Bojan čekao sa lažnim osmehom, Savić je potrčao prema klupi.
“Tata! Šta radiš ovde napolju na vetru?!”, povikao je vlasnik klinike.
Bojanu je vilica pala do poda. Tata?
Milovan je podigao pogled. “E, sine… došao sam na pregled kod ovog tvog… ali kaže da smrdim na štalu. Izbacio me da se izluftiram.”
Gospodin Savić je pocrveneo, ali ne od stida, već od besa. Žila na vratu mu je iskočila. Okrenuo se polako prema Bojanu. Taj pogled je bio hladniji od skalpela.
“Doktore…”, počeo je Savić tiho, ali glas mu je bio opasan. “Ovaj čovek ‘smrdi na štalu’ jer je proveo pedeset godina u toj štali da bi meni platio medicinski fakultet. Te ‘prljave’ ruke su me iškolovale i napravile ovu bolnicu u kojoj ti radiš i primaš platu.”
Bojan je počeo da se znoji. “Gospodine Saviću… ja nisam znao… mislio sam da je neki beskućnik… znate, higijena…”
“Higiijena?”, prekinuo ga je Savić. “Ti si, doktore, možda čist spolja, ali si iznutra prljav. Ovaj ‘beskućnik’ je moj otac. I upravo si izgubio privilegiju da lečiš bilo koga u mojoj ustanovi.”
Savić je skinuo svoj skupi kaput i ogrnuo ga oko Milovana.
“Idemo, tata. Idemo kod načelnika. On će te pregledati lično. A ti,” pokazao je prstom na prebledeolog Bojana, “imaš deset minuta da isprazniš ormarić. Tvoja diploma ovde više ne vredi ništa. Možda bi trebalo da odeš na selo, da malo čistiš štale. Čuo sam da to popravlja karakter.”
Bojan je ostao sam ispred klinike, dok su zaposleni i pacijenti koji su izašli na prozore gledali njegovu sramotu. Milovan je ušao u sinovljev auto, ne sa likovanjem, već sa tugom, jer je znao da škola i beli mantil ne prave čoveka – to se nosi iz kuće.